Aura smrti i tragedija nadvijala se nad njom celog života, a sudbina kojoj nije mogla uteći jezivija je od bilo čega što je mogla da zamisli
Isadora Dankan, majka modernog plesa, nikada nije bila preterano popularna u rodnoj Americi, ali je u Evropi dostigla status najveće plesne zvezde svog vremena. Nažalost, u njenoj zemlji je danas prva asocijacija na nju stravična tragedija kojom je okončan njen život.
Rođena je kao Andžela Isadora Dankan u San Francisku 26. maja 1877. godine, kao najmlađe od četvoro dece. Njena sestra Elizabet bila je plesačica, a Isadora je rešila da pođe njenim stopama.
U tome je bila tako uspešna da je vrlo mlada zbog siromaštva napustila školovanje i počela da daje drugoj deci časove plesa, a kao odrasla devojka ostavila je iza sebe rodni grad i selila se od Čikaga do Njujorka.
Privremeno se zaposlila u jednom pozorištu kao plesačica, da bi 1989. godine posle smrti oca s porodicom otišla put Londona, gde je plesala u salonima za oči aristokratije i pripadnike visoke klase.
Potom se nakon kraćeg boravka u Engleskoj preselila u Pariz, gde je upoznala Ničea i dobila ideju da započne "filozofski pravac u plesu" i igrala uz klasičnu muziku, na veliko iznenađenje publike. Izgradila je vrlo brzo sopstveni stil, koji se zasnivao na prirodnom kretanju tela umesto na praćenje tehnika baleta i vrlo brzo evropska publika odgovorila je – divljenjem.
Ubrzo je otvorila svoju školu plesa u Nemačkoj, gde je u Grenvaldu osnovala i plesnu trupu "Izadore". Zanimljivo je da je usvojila šest devojčica koje su činile grupu i da su sve one dobile prezime Dankan. Nizala je uspehe, a u Sjedinjene Američke Države vraćala se tek povremeno, ali više nikada nije živela u svojoj zemlji.
Njen privatni život privlačio je mnogo pažnje, čak i u to vreme, decenijama pre pojave tabloida. S Gordonom Krejgom dobila je ćerku Dirdre 1906. godine, a nešto kasnije s Parisom Singerom i sina Patrika, a oba deteta izgubila je u saobraćajnoj nesreći. S vajarom Romanom Romanelijem dobila je još jednog sina, ali je on preminuo nedugo potom. Nakon toga, veliku ljubav pronašla je u ruskom pesniku Sergeju Jesenjinu, za kog se udala 1922. godine. Brak se ipak raspao, nakon čega je Jesenjin izvršio samoubisvo, a Isadora se odala alkoholu.
Potom je 1927. godine napisala autobiografiju "Moj život", kao da je znala da je vreba još jedna životna tragedija i da se njena priča bliži kraju. Kao što su njena deca izgubila živote u saobraćajnoj nesreći, i ona je stradala zbog automobila, ali je njen završetak bio jedan od najstrašnijih u svetu slavnih.
Smrt Isadore Dankan
Isadora Dankan bila je poznata po elegantnom stilu s boho elementima i rado je nosila duge i lepršave šalove, a jedan takav koštao ju je života.
U noći 14. septembra 1927. godine u Nici, šofer je pokrenuo trkački automobil, dok je na zadnjem sedištu sedela Isadora Dankan. Isadora je nosila nosila dugu i lepršavu, ručno oslikanu svilenu maramu, koju je kreirao ruski umetnik Roman Čatov.
U pitanju je bio poklon koji je nešto ranije prijateljica Mari Desti dala Isadori, a molila ju je da u vozilu nosi i ogrtač jer je bilo sveže. Plesačica je rešila da nosi samo šal, a Destijevoj i njihovom društvu je pri pozdravljanju rekla:
– Zbogom, prijatelji moji! Idem u slavu!
Nesvestan činjenice da se dugačka marama koja joj je bila oko vrata uplela u zadnji točak, vozač je uključio automobil i krenuo. Silina udara bila je strašna – toliko da je šal izvukao Isadoru iz otvorenog automobila i slomio joj vrat. Čim je pala na pločnik, od te snage tog udarca bila je mrtva. Prema nekim izvorima, šal ju je stegao toliko da je Isadori umalo otkinuta glava.
Kako se pisalo, Destijeva je primetila da je šal u pleten u točak i vikala da bi upozorila Isadoru, ali je bilo kasno. Upravo ju je ona odnela u bolnicu, gde su lekari mogli samo da konstatuju smrt.
Prema čitulji objavljenoj u "Njujork tajmsu", "Dankanova je na neverovatan način bačena iz otvorenog automobila u kom se vodila i umrla na mestu od siline pada na kameni pločnik".
Isadora Dankan je kremirana, a urna s njenim pepelom postavljena je pored urni njene dece na groblju u Parizu.
Imala je tek 50 godina kada je stradala, a mnogi su verovali da je za nju bilo nemoguće da skonča mirno i u poznoj starosti jer se aura smrti i tragedije nadvijala nad njom većim delom života. Ipak, uz ljubav prema životu i ples dugo je uspevala da se probije kroz tugu. Sudbina je, međutim, bila neizbežna...