Ceo svoj život je posvetila baletu i danas se ne kaje zbog toga
Čuvena beogradska balerina, Sonja Vukićević danas slavi svoj 68 rođendan. Ona je bila jedna od najpopularnijih balerina u bivšoj Jugoslaviji, a njenoj lepoti nije odoleo ni sam Tito.
U životu su je pratile mnoge nedaće, ali je iz svake od njih izašla kao jača, spremnija i srećnija žena. Zbog baleta kao mlada žena nije želela da ode sa mužem u Južnu Afriku, a ćerku Hristinu Popović je često nosila po beogradskim događajima i žurkama.
NE PROPUSTITE
Danas, u sedmoj deceniji ona uživa u lepom i mirnom životu.
Ono što se za nju sa sigurnošću može reći je da je ona proživela neke stvari koje drugi ne bi mogli ni da žive deset života. Sonja se rodila u Valjevu, gde je živela sa roditeljima, a otac joj je bio vojno lice.
Još kao veoma mala se preselila u Beograd, gde je i započela baletsku karijeru.
- Detinjstvo sam provela u neprestanoj igri - ispričala je jednom prilikom balerina i koreograf.
- Na plato u beogradskom Karađorđevom parku, pored današnje Narodne biblioteke, redovno je dolazio cirkus. Uživala sam gledajući akrobate, a posle kad sam porasla i roditelji me prvi put odveli u pozorište, ostala sam fascinirana scenom, muzikom i pokretom. Redovno sam išla u sva gradska pozorišta i pratila predstave.
Kao dete je bila vrlo nestašna i nije se libila da proba sve što joj je padalo na pamet.
- Igrali smo se partizana i Nemaca. Niko nije hteo da bude Nemac, te je meni, najmlađoj, ta uloga nametnuta. Moja dva brata, koja su uvek pazila na mene, bili su takođe mali i nisu mogli da se suprotstave kad su “partizani” organizovali ratni vojni sud i osudili me na smrt vešanjem. Zaista su me obesili o neki konopac. Spasla me mama koja je, srećom, na vreme videla šta se dešava. Jednom je grupa nas dece iz kraja ušla u kabinu kamiona kojim su đubretari odvozili smeće. Kada je vozač došao, svi su poiskakali osim mene. Nastavio je da vozi do deponije, gde je izbacio đubre i krenuo nazad ka gradu. U međuvremenu moji roditelji su pozvali policiju koja je blokirala grad u potrazi za kamionom. Vozača su uhapsili, a zatim i njega i mene odveli u stanicu.
Nekoliko puta je, penjući se na trošnu nadstrešnicu jednog rastorana, ispod koje su bile kace sa kiselim kupusom, završila u rasolu.
Kao mala devojčica, sa samo pet godina počela je da trenira ritmičku gimnastiku, a vrlo brzo je postala vicešampionka Jugoslavije. Obožavala je trčanje, a u takmičenju na 800 metara bila je i prvakinja Srbije.
Puna energije, spretna i snažna, neprestano je tražila nove aktivnosti. Kako su mnoge starije devojčice iz susedstva pohađale baletsku školu “Lujo Davičo”, jedne godine na audiciju se prijavila i Sonja.
- Roditeljima nisam ništa govorila sve dok nije izašao spisak primljenih na kome je bilo i moje ime - seća se Sonja. - Otrčala sam kod mame, koja je radila kao profesorka istorije u školi “Vladislav Ribnikar”, i ispričala joj da sam primljena, na šta mi je ona samo rekla: “E, pa moraćeš sad i da završiš baletsku školu”.
U ansambl baleta Narodnog pozorišta primljena je i pre nego što je završila svih osam godina baletske.
- Jelena Tinska je bila godinu starija od mene, i kad je ona završila “Luja Daviča”, pozvala me je da idem s njom na u audiciju za Narodno. Položila sam i primili su me. Kad su čuli da nisam završila školu, rekli su mi da mogu da dolazim, gledam predstave i probe, ali da ne mogu da radim do naredne sezone. Tako je i bilo.
U karijeri je imala mnogo blistavih trenutaka, a njene najzapaženije uloge bile su u baletima “Darinkin dar”, “Kineska priča”, “Karmen”, “Trijumfi Afrodite”... U “Žizeli” je igrala neumoljivu kraljicu Mirtu, u “Petru Panu” kapetana Kuku.
- Sarađivala sam sa našim vrhunskim baletskim umetnicima. U Dimitrija Parlića bila sam zaljubljena, kao u čoveka i koreografa. Radila sam, takođe, sa Duškom Trninićem i Vladimrom Logunovim. Uživala sam u igri. Nisam volela da pravim letnje pauze, pa sam tokom odmora odlazila u Rovinj, u internacionalnu školu, i igrala.
Te 1974. godine Sonja je u Rovinju upoznala, kako kaže, prvog i jedinog muža, Branka Popovića.
- Bilo je to u jednoj diskoteci. Prosto smo se prepoznali. On mi se osmehnuo kad me je video, ja njemu takođe. Bili smo slično obučeni. Nosio je bele šalvare kao ja, i to mi je bilo zanimljivo. Naša veza krenula je sasvim spontano. Ja sam se obično zaljubljivala u talentovane igrače, muzičare, ljude iz predstava. Često su to bile ljubavi na daljinu. Premda je bio gitarista tada popularne grupe “Zdravo”, meni se dopao onakav kakav je privatno bio. Vodio je sa sobom dve crne doge i ta slika mi je izgledala fantastično. Podsećao me je na mladića Tadžija iz filma “Smrt u Veneciji”.
Venčali su se kada je Sonja imala dvadeset tri godine.
- Venčali smo se formalnosti radi. Bila je to prava socrealistička ceremonija u opštini Palilula. Kad smo izašli iz sale za venčanja, dočekao nas je plehani orkestar koji je započeo mnogo pesama, ali nijednu nije odsvirao do kraja. Muzičari još nisu bili naučili cele pesme. To mi je i danas smešno.
U proleće 1982. godine dobili u ćerku Hristinu, koja je danas poznata glumica.
- O Hristini smo beskrajno brinuli, strepeli nad njom, obožavali je i podizali sledeći sopstvenu intuiciju. Volelo ju je celo naše društvo, a i ona je bila dobro dete. Vodili smo je čak i na žurke. Mnogo puta je spavala na gomili kaputa i svi su brinuli da li je s njom sve u redu. Sa Brankom i sa mnom je do pete godine proputovala Evropu. Osim što se bavio muzikom, Branko je završavao i stomatologiju. Hristina je imala tri godine kad je on dobio priliku da radi u Južnoafričkoj Republici kao lekar. Ponuđeni su mu uslovi koji se ne odbijaju. Otišla sam sa njim, ali sam odmah videla da ću se, ako ostanem, pretvoriti u domaćicu. Ništa mi nije davalo nadu da ću moći da se bavim svojim poslom, a bez njega ne mogu. Na tu žrtvu nisam bila spremna. Daljina je učinila da se naš brak spontano okonča. Ostali smo u divnim odnosima. On se posle ženio još dva puta i dobio decu, tako da Hristina po ocu ima sestru i tri brata sa kojima se redovno viđa. Viđam ih i ja.
Osim klasičnog baleta, Sonju je privlačila i alternativna igra. Oprobala se u igranju na svim podlogama, na betonu, u vodi, na pesku. Prvi značajan korak ka alternativnom baletu napravila je u predstavi Vere Kostić “Pomračenje”, da bi potom na poziv reditelja Paola Mađelija kao solista učestvovala u čuvenom sletu na stadionu JNA 1988.
Okružena sa četiri i po hiljade dečaka i isto toliko dovojčica, izdignuta na okruglom platou, upečatljivom, snažnom igrom sve je ostavila bez daha.
Formalno se penzionisala 1994. ali je nastavila da igra. Okrenula se i drugim projektima. Snimila je nekoliko filmova - “Vukovar, jedna priča” Bore Draškovića, “Tango je tužna misao koja se pleše” Puriše Đorđevića, “Lavirint” Miroslava Lekića.
Ostvarila je sjajnu saradnju sa pozorišnim rediteljima, poput Tomaža Pandura. Početkom devedestih učestvovala je u stvaranju kultnih predstava, kao što su “Medeja”, “Nižinski”, “Plava ptica”, “Mein Kampf”, a potom i kao kompletan autor “Procesa”, “Alchajmerove simfonije”, “Mraka letnje noći”, “Rodoljubaca”, “Magbeta”, “Karmine burane”...
Tokom svoje karijere bilo je i onih loših trenutaka, a jedan takav desio se tokom igranja predstave Hamlet, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1993. godine.
- Na bini je ostala scenografija za predstavu “Plava ptica”, između ostalog i veliki otvor na sceni. U trenutku nesmotrenosti napravila sam korak unazad i pala u tu rupu duboku četiri metra. Zadobila sam ozbiljne povrede kukova koje nisam adekvatno lečila skoro deset godina. Nije to bilo prvi put da mi se desi pad u trenutku kad prosto poželim da uzletim. Sličan sam doživela u Narodnom, kad sam pred koreografom Parlićem htela da pokažem skok, a mogla sam da skočim visoko kao ruska balerina. Međutim, pala sam i povredila meniskus. Nakon toga moj skok više nikad nije bio dobar kao pre.
Godinama je igrala s povređenim kukovima, praktično na mišiće, a onda je došla neizbežna operacija, ponovno prohodavanje i borba da opet zaigra. Posle komplikovanih zahvata na oba kuka 2001. morala je mesecima da leži u bolnici.
- To iskustvo je za mene bilo prilika da život sagledam na drugačiji način. Kad sam bila dete, u kuću su nam dolazili ljudi koji su sa mojim roditeljima pričali o svom životu, ratnim iskustvima i sudbinama. Iste priče slušala sam i u sobi u kojoj sam se oporavljala. Sva ta saznanja o sudbinama ljudi pomogla su mi ne samo u privatnom životu, nego i u radu. Sve to obično pretočim u predstave.
Svega nedelju dana po izlasku iz bolnice Tomaž Pandur joj je predložio da u “Hazarskom rečniku” igra u invalidskim kolicima. I igrala je. Bilo je to 2002.
- U jesen 2003. još uvek sam bila na štakama kad mi je Tomaž predložio da igram u predstavi “Karamazovi”. Pristala sam, i taj elan i žar za igrom pomogli su mi da opet stanem na svoje noge. I danas mogu da igram, ali na svoj, specifičan način.
Danas, Sonja je aktivna baka, koju je život počastio onim najlepšim, unucia u kojima baka uživa svakog dana. Ona se trudi da svaki slobodan trenutak provede sa njima.
NE PROPUSTITE
