Glumac Petar Kralj je do uspeha dolazio kroz neprestanu borbu, a svaku pruženu šansu prihvatao je bez razmišljanja. Vodeći se mišlju da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat i svestan da je na sceni to nemoguće, pred publikom nikad ništa nije krio. Neke stvari je dobijao preko reda, ponekad i s manje zasluga i, kako kaže, za to su krivi njegovo ime i prezime. Zna većinu beogradskih kafana gde je uz piće vodio najrazličitije razgovore i stekao neke od najboljih prijatelja. Ponosan je na sve što je uradio, pa i na ono što je, namerno ili slučajno, propustio. Strasno je voleo dva puta u životu i srećan je što ima ćerku Milicu. Bez glume ne bi mogao da postoji, pa će za njega zavesa biti spuštena tek kada mu ne bude preostalo nimalo snage.
- Tata mi je poreklom sa Banije, a ja sam rođen u Zagrebu, dva dana pre početka Drugog svetskog rata. Pošto je otac nešto ranije morao da pobegne iz Hrvatske i nastavi službu u Čačku, nije ni znao da je 4. aprila dobio sina. Majka mu je na rastanku rekla da će muškom detetu dati ime po njegovom ocu. Deda Petar je umro još 1906, tako da je odluka da se zovem po njemu deo tradicije - ranije se tako radilo, a to ni danas nije retkost. Ponekad sam bio povlašćen zbog imena, naročito u vojsci. Kada su me jednom prozvali Kralj Petar, jer se tamo prvo izgovara prezime pa ime, svi su se okrenuli, dobro me pogledali i zapamtili o kome se radi. Nisam imao neprijatnosti, istina, neki ljudi su pričali da su neretko u kafani uzvikivali: Živeo Kralj Petar, pa su ih hapsili. Trebalo im je vremena da objasne kako se to odnosi na glumca.
Rat je besneo pa je i Petrova majka, odmah posle njegovog krštenja, sa bebom u naručju napustila hrvatsku prestonicu. Tako su dospeli kod rođaka u Srem. Bila su to veoma teška vremena, ali deca, uprkos svemu, nisu primećivala opasnost niti su osećala strah.
- U Sremskoj Mitrovici družio sam se sa braćom od strica, Predragom i Nenadom, jer rođene nisam imao - nastavlja Petar. - Omiljena igračka nam je bila krpenjača: - lopta koja se pravila od čarapa umotanih u krpe. Sećam se prve čokolade i pomorandže, neobične narandžaste voćke koju sam probao tek kad mi je bilo osam godina. Roditelji su mi predavali u tamošnjoj gimnaziji, pa su me vodili na đačke priredbe. Bili su to veseli prizori u kojima sam uživao. Školarci su igrali oko logorskih vatara i recitovali, što je kasnije uticalo da se opredelim za glumu. Kao sedmogodišnjak krenuo sam u osnovnu školu, u razredu nas je bilo 80 i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla da nas savlada. Služila se raznim metodama podučavanja koje bi generacijama iz ovog kompjuterskog doba sada bile neprihvatljive i strane.
Svoju prvu ulogu, lik Toze Čvarka, odigrao je s 11 godina u predstavi Seoska učiteljica Svetolika Rankovića, za koju se prijavio kad je pozorišna ekipa ušla u njegov razred da izabere glumca. Kao gimnazijalac pobunio se protiv reforme školstva i skoro zaradio zabranu da nastavi školovanje u ma kom delu bivše Jugoslavije.
- Direktor, koji je bio saradnik Stipe Šuvara, hteo je nasilno da uvede izmene u sistem učenja i nastave. Bili smo mladi i verovali u poštenje. Usmereno obrazovanje, koje je proisteklo iz toga, kasnije se nije najbolje pokazalo. Umalo nas nisu proglasili državnim neprijateljima, a meni su pretili izbacivanjem i zabranom nastavka školovanja. Ipak, iz poštovanja prema mom ocu dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam stekao divne prijatelje. Roditeljima je bilo uskraćeno da me svakodnevno viđaju, jer sam kući dolazio samo vikendom i u toku letnjeg raspusta.
Zaveden školskim priredbama i omađijan naivnim glumačkim iskustvom, Petar se uputio u Beograd s idejom da upiše Akademiju - i uspeo. Stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice i studentske dane provodio kao i većina vršnjaka, sve dok 1964. nije diplomirao. Često se zaljubljivao, ali je mnogo više voleo da izlazi s drugarima.
- Nisam bio neki zavodnik ali sam često bivao zaljubljen i to onako lirski, da ne kažem platonski. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog niti da udaram recke. Iako su te ljubavi ostale neuzvraćene, lepo smo se družili. Bile su važnije neke druge stvari. Znali smo dokle rade sve gradske kafane. Ako smo imali novca, ostajali smo do fajronta i uvek delili sve što smo imali u džepovima. Ujutro smo jeli burek koji smo kupovali u pekari na Zelenom vencu i odlazili kućama. Bili smo veoma bliski i često se ispovedali jedni drugima. Kao noćobdije, policija nas je redovno zaustavljala, tada je to bilo uobičajeno i tražila objašnjenje zašto smo u dva sata noću na ulici.
Ovaj velikan teatarske scene sa čežnjom se seća dana provedenih na studijama i druženja s prijateljima koji su mu pomogli da postane pravi Beograđanin.
- Odmah sam se sprijateljio s Dušanom Golumbovskim, kolegom na klasi. Često sam ga posećivao, a dolazio je i slikar Duško Otašević, pa smo igrali karte. Uz njih sam lagano postajao Beograđanin. Večeri sam neretko provodio i sa Slobom Kojićem i Cerovićem. Na Akademiji sam se najviše družio s pokojnim Milošem Žutićem. Koliko smo samo besanih noći proveli zajedno. Cimer mi je jedno vreme bio Dragan Petrović, koji je kasnije postao legenda Radio Beograda. Čeznem za tim danima. Dramska je bila na uglu ulica Uskočke i Knez Mihailove, sto metara dalje bila je Likovna, a nešto niže Primenjena akademija. Cela ta generacija sakupljala se u nekoliko kafana, pre svega u Kolarcu i Proleću. Imali smo konobare kod kojih smo jeli i pili na crtu. Vodili smo poluboemski život i naučili da razgovaramo i međusobno se uvažavamo.
Petar je tada stekao jednu neobičnu naviku - da obilazi i po nekoliko kafana u nizu. Kasnije je njegova sadašnja supruga Sonja tu putanju nazvala Staza slonova. Odlično zna gde mu je mesto i koliko vredi, a ono kako ga drugi vide, manje mu je važno, pa se nikada nije ustručavao da prizna šta mu je velika strast.
- Nije poenta samo u menjanju lokala. Volim da popijem i to ne krijem, ali ne volim da se napijam i ne znam šta radim. Kad ujutro krenem u pozorište, svratim na čašicu. Zato imam razne staze pića: jedna je na putu do Jugoslovenskog dramskog, druga do Ateljea 212, treća do Zvezdara teatra... A nastale su zbog čestih promena adrese. Sigurno sam živeo u preko 20 ulica i uvek se družio s ekipom iz kraja, koja se, naravno, okupljala u lokalnim bifeima. Tu sam sretao ljude različitih zanimanja i s njima pričao o svemu i svačemu, a ne samo o glumi. To mi je pomagalo da ne pomislim da sam bolji i važniji od drugih. Novinari često pišu da sam pijanac, crven u licu i crvenog nosa. To i sam izjavljujem, jer mi je takva koža, ne mogu da budem beo.
S glumicom Narodnog pozorišta Ljiljanom Gazdić, oženio se 1971. godine. Samo dve godine kasnije, rodila im se ćerka Milica, danas pozorišni reditelj. Posle skoro tri decenije brak se raspao. Smatrajući da za ljubav nikad nije kasno, ovaj veteran našeg glumišta imao je hrabrosti da ponovo voli do daske i oženi se balerinom Sonjom Divac.
- Bivša supruga mi je glumica ali ljubav nema nikakve veze s profesijom. Ona nastaje iz želje da osetite nečiju dušu, nekad čak i posle samo jednog pogleda. Ispunjava vas na duže vreme i postaje deo života, a svaki čovek je doživljava na svoj način. Ako nje nema, nastaje pakao. Najbitnije je međusobno razumevanje. Imao sam sreću što mogu ponovo da volim. Sa mojom Sonjom, koja je balerina, u harmoničnom braku sam već sedam godina i to opet nema veze s našim poslom. Prava ljubav treba da potpuno oslobodi ličnost, zbog nje nikako ne smete da se osetite sputano i niko me neće ubediti da je takav odnos nemoguć.
I dok mnoge njegove kolege privatnost čuvaju daleko od očiju javnosti, Petar se ne trudi da je sakrije po svaku cenu.
- Ne znam šta može da se sakrije kad izađem na pozornicu. Ipak, neki deo intime treba zadržati za sebe. Ne znam zašto ljudi pokušavaju da otkriju svaki detalj, razgolite nas i obezvrede, nađu nam slabe strane. Valjda kao deca, kada iz radoznalosti kvare igračke. Sa svojom Sonjom izlazim, primamo goste, idemo kod prijatelja... Zašto bi se nekog ticalo kako izgleda naše jutro ili veče. Ne mogu pobeći od sebe, od svog tela, glasa, pa ni crvenog nosa. Takav sam kakav sam.
Sa ćerkinom željom da upiše režiju i zaviri u pozorišni svet, u glumčevo srce uvukla se strepnja, ali je ubrzo uvideo da zabrinutosti nema mesta. S Milicom je, potpuno se prepustivši njenim instinktima i komandama, sarađivao na predstavama Silvija, X+Y, Brana...
- Ne razgovaramo previše o poslu. U početku sam se bojao, ali je dokazala da zaslužuje poverenje. Radila je i veliku predstavu u Banjaluci sa preko dvadeset glumaca. Ako je njih ubedila da zna šta i kako hoće, više nemam šta da kažem. Ona je samostalna ličnost, mogu samo bezrezervno da je podržavam.
Petar Kralj tvrdi da, sve dok bude imao snage da glumi, nema prava da se povuče sa scene. Počeo je kao Hamlet sa 25 godina, a monodramu Živeo život Tola Manojlović igra od 1967. godine. U želji da se ne zamera drugima, napustio je Atelje 212 i otišao u slobodne umetnike. Nagradu za najboljeg mladog glumca dobio je godinu dana posle diplomiranja, a među njegovim priznanjima su i Oktobarska nagrada grada Beograda i Dobričin prsten. Ipak, prvu glavnu ulogu na filmu odigrao je tek kao šezdesetpetogodišnjak, u prvencu Siniše Kovačevića Sinovci.
- Na premijeri, koja je bila 5. aprila, imao sam veliku tremu, bio sam samokritičan, ali na kraju ipak srećan. Film je nabijen emocijama i izazvao je mnogo smeha i plača. Pojam glavne role za mene je besmislena kategorija i u pozorištu, a pogotovo na filmu. Uloga ili ima neki sadržaj ili nemate njome šta da kažete. U Sinovcima sve su podjednako bitne. Najvažnije je lice koje je tog trenutka u kadru. Imao sam glavne uloge u TV dramama, tehnologija je ista, ali se to ne zove film. Siniša mi je ukazao veliko poverenje, jer mi je omogućio da dočaram jedan tako bogat lik. Samo je trebalo da u njega uronim. Bila je to prava poslastica za mene.
Kada bi nekome morao da se izvinjava, to ne bi bilo zato što ga je povredio već zato što mu nije posvetio dovoljno vremena. I danas ima veoma dobre prijatelje koji žive u Beogradu ali ih nije video po dve godine. Među najdražima je bio Zoran Radmilović, s kojim je počeo u Ateljeu 212, a izvesno vreme bili su i komšije. Pre mnogo godina živeli su u istoj zgradi. Neke posećuje u inostranstvu, kao što je to Rade Šerbedžija.
- Znamo se iz Dubrovnika, još iz vremena kada je završavao prvu godinu studija. Mogu da kažem da smo pravi prijatelji. Uvek se lepo družimo, čak smo zajedno radili predstavu Majka hrabrost koju je režirala njegova žena. U martu 1992. godine igrali smo je u Goraždu i Sarajevu. Divili smo joj se kao antirantnoj i tvrdili da u Bosni nikada neće biti rata, a počeo je samo mesec dana kasnije. Bio sam kod njega u Londonu. Volim ga kao glumca, volim način na koji igra, on mene ne mora da voli.
Jedno vreme Petar Kralj je predavao glumu na BK Univerzitetu. Iako strasno voli i želi da svoje iskustvo prenese na mlađa pokolenja, bio je sprečen da nastavi sa svojom misijom.
- Glupo bi bilo da ne prenesem baš nikome ovo malo korisnog i upotrebljivog iskustva - kaže Petar. - Šteta bi bilo da to jednog dana ode sa mnom. Međutim, moje želje ne zavise samo od mene. Kažu da su me izbacili sa te akademije jer nisam hteo da ocenjujem studente. To je dosta uvredljiva formulacija. Nisu me izbacili, već pošto nisu platili četvrtu godinu, zabranili su mi da dolazim i držim časove. Posle sam hteo da držim privatne časove ali nisam imao dovoljno vremena. Protiv sam ocenjivanja, na prvoj godini sam celoj klasi dao devetke, iako su mnogi bili uskraćeni, a neki dobili više. Ne umem ja da ocenjujem, sama ljubav prema toj zanimaciji koja se zove gluma, za mene je dovoljna da ne mogu da ocenjujem. Ljudi du različiti, neko brzo dođe do rešenja, neko se muči. To znači da bi onome što se muči trebalo da dam veću ocenu nego onom talentovanom. Ja to ne mogu. Uvek sam govorio da gluma nije kasačka trka nego spoj emocija. Čak smo jedno vreme Sonja i ja imali ideju da otvorimo našu školu glume. Ona bi držala časove pokreta, a našli bismo nekog ko bi držao časove tehnike govora. Možda nam se želja jednog dana i ostvari.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 30. broju magazina Story, 18. aprila 2006. godine
