Sanja Marinković se nedavno suočila sa gubitkom oca, a sada je prvi put potpuno otvoreno i detaljno progovorila o svemu tome.
― Zauvek ću pamtiti sliku kako smo zajedno početkom septembra koračali sa koferom u ruci do prijemnog odeljenja, a onda sam ja 20. oktobra, umesto njega, iz bolnice odnela samo taj isti kofer sa njegovim stvarima. Pored mog brata i mene, najtužniju vest veoma teško su prihvatili Strahinja, Matea i Maks, kojima je deka bio i ostao u sećanju kao najomiljeniji junak detinjstva.
― U trenutku kada smo im rekli da se deka borio i da nije uspeo da pobedi i da je otišao na neko lepše mesto gde će naći svoj mir, oni su bili uvereni da ne govorimo istinu jer je njihov deda najjači i uvek dobija sve bitke. U životu sam imala neprospavane noći uglavnom zbog previše rada, odgovornosti, stresa ili ljubavnih problema i nisam mogla ni da zamislim nemiran san zbog preispitivanja da li sam učinila sve što sam mogla da mom tati olakšam ili produžim život, kao i strah da ga više neću videti, jer zbog korone posete bolnicama nisu dozvoljene ― istakla je voditeljka.
― Svi su bili zadivljeni mojom energijom, voljom i snagom a naročito porukama optimizma kojima sam se trudila da u telefonskim razgovorima motivišem tatu da ne izgubi volju da se bori za svoj život. Nikada nije saznao celu istinu o dijagnozi i nikada mu nismo rekli da su šanse za izlečenje nikakve.
Danas sam uverena da smo mi čuvali njega, a on čuvao nas od strašne istine. Brat i ja smo dane i noći provodili u pokušajima da nađemo lek, lekara, bolnicu, alternativne načine lečenja na svim eminentnim klinikama od Tokija do Los Anđelesa i uvek smo dobijali mejl sa odgovorom da je jedini lek za ovu vrstu kancera hemioterapija sa kojom su šanse za izlečenje veoma male, ali da se čuda dešavaju i da mu možemo samo malo produžiti život ― ispričala je Sanja.
― Nažalost, ni Bojan ni ja u čuda nikad nismo verovali. Oboje smo se trudili da živimo, radimo i posvetimo se porodici, zaštitimo mamu od najstrašnijih prognoza i suočimo sa sa istinom da postoji mogućnost da ga više nikada nećemo videti, što je i bilo. Znam da nije uobičajeno, a ni zdravo da potiskujete emocionalnu bol koja je jača od osećaja zadovoljstva i mira, ali oduvek sam verovala da nema jačine bez krhkosti i tako sam i satkana.
NE PROPUSTITE
