Kada je s nepunih 14 godina napustio roditeljski dom i otišao u vršački Hemofarm, Miličić nije ni slutio gde će ga život odvesti.
Jedan od, ako ne najboljih, svakako među navijačijačima najvoljenijih košarkaša u istoriji Srbije bez sumnje je Darko Miličić. Kad god bivši sportista odluči da otkrije neki delić svoje intime i da intervju, među publikom se digne prašina, a on je ovih dana ponovo odlučio da progovori o periodu kada je izabran kao drugi pik na draftu NBA.
― Nisam bio svestan šta se izdešavalo u kratkom periodu. Bio sam u Srbiji kada su mediji počeli da pišu o mom odlasku u Ameriku i meni je sve to bilo smešno. Idem kao neki drugi pik, slušam o milionima. A ja tražim 50 dinara da kupim kiflu, ostavio sve pare na ruletu. Sve je to meni bilo nerealno, međutim, to se izdešavalo u tren oka i ja sam stvarno otišao tamo. To zvanje drugog pika i sva ta medijska pažnja, gde te svi prepoznaju na ulici, meni je kao klincu bilo jako zanimljivo. Međutim, kao i sve u životu, i to dosadi, malo čovek hoće da se skloni iz svega toga i dođe period kada vam dođe preko glave i medijske i ljudske pažnje ― rekao je Miličić za Blic.
Kako bivši košarkaš priznaje, bilo mu je teško da se navikne na život na drugoj strani Atlanskog okeana.
NE PROPUSTITE
― Nedostajalo mi je sve iz Srbije! Nisam mogao da se priviknem na njihov mentalitet života i funkcionisanja. To je sigurno jedan od razloga zašto nisam maksimalno iskazao svoj potencijal, jer šta god u životu da radiš, ne može da uspe ako si nezadovoljan. A bio sam ekstremno nezadovoljan. Od mog dolaska tamo pa do polaska kući, samo sam brojao dane, pa kad jedan prođe, ja ga prekrižim i brojim jedan manje. Kada se nalazite u takvom ambijentu gde niste srećni i zadovoljni, nikako ne možete da budete uspešni u tome što radite. Imao sam odbojnost, ne prema Amerikancima, ali generalno prema tom sistemu i načinu kako oni žive i kakvi su im pogledi. Previše su im bitne materijalne stvari, nema druženja. Sve se svodi na to ja, ja, ja, stalno neki planovi, nema neobaveznog druženja, ne možeš da se nađeš s nekim da dogovoriš za neko piće, druženje, to ne postoji. Sve im se svodi na neku plansku organizaciju za sledeću nedelju, pa mi kažu: Hajde, ubaciću te možda za dve nedelje. Šta da me ubacuje, treba samo da popijemo piće. Oni žive u tom sistemu da dočekaju penziju, pa ko umre - umro je, a ko je dočeka, uživa u tim blagodetima. U međuvremenu se manje-više ništa ne dešava, oni ne žive život ― kaže Miličić.
