O toj ljubavi peva čuveni Čolin hit: Branko Radičević do smrti je voleo jednu ženu, ali njihova priča nije srećna

Neostvarena ljubavna priča pesnika Branka Radičevića i ćerke Vuka Karadžića preživela je vekove

U doba srpskog romantizma bilo je mnogo manje ili više skrivenih ljubavi znamenitih ličnosti tog doba o kojima smo čitali, a malo je poznato da je ona koja je inspirisala jednu od najlepših pesama bila neostvarena.

Pesma "Pevam danju, pevam noću", koju je 1847. godine napisao u bečkom jermenskom manastiru slavni Branko Radičević dobro je poznata i onima koji ne čitaju često poeziju. Upravo je ovaj tekst otpevao Zdravko Čolić 1977. godine, a pesma je postala jedan od najvećih pop hitova na našim prostorima do danas.

Ono što mnogi ne znaju jeste da je Radičević posvetio tu pesmu Vilhemini Mini Karadžić, ćerki reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića.

 

Mina, sedmo od trinaestoro dece Vuka Stefanovića Karadžića i Bečlijke Ane Marije Kraus, došla je na svet 12. jula 1828. godine. Bila je izuzetno obrazovana žena za to vreme, a dokazala se i kao književnica i slikarka,dok se i o njenoj lepoti i dalje raspredaju priče.

 

Dok je odrastala u Beču, mnoge velike ličnosti tadašnje srpske kulture posećivale su njen dom i bile bliski prijatelji njenog oca i čitave porodice Karadžić, a samo neki od njih su prota Mateja Nenadović, Njegoš, knez Mihailo Obrenović, Đuro Daničić...

Jedan od njih bio je mladi pesnik Branko Radičević, koji se u Mininim očima izdvajao iz grupe svojih velikih savremenika. Bio je drugačiji, a ta njegova seta i različitost spojili su ih tako da su postali prijatelji za ceo život.

 

Kako su zapisali istoričari i biografi Branka Radičevića, za njega to nije bilo samo prijateljstvo već je bio zaljubljen u Vukovu ćerku. Navodno su mnoge njegove pesme posvećene Mini i nastale u trenucima najvećeg ljubavnog zanosa, ali pesnik nije želeo da prizna svoja osećanja iz prevelikog poštovanja prema Vuku. Uz to, smatrao je da je nedostojan njene ruke jer je porodica Karadžić bila i bogata i uticajna i uživala ogroman ugled.

Ipak, ona je nesvesno postala njegova velika muza, a najlepša pesma koju je inspirisala Mina Karadžić bila je "Pevam danju, pevam noću", poletna, puna uzbuđenja i opijenosti ljubavlju. Raspoloženje koje je prožima umnogome se poklapa s onim kako je Mina videla Branka.

 

— Veselost, neka blaga, detinjska veselost, beše uopšte poglavita sadržina Brankove naravi — zapisala je ona u svom čuvenom tekstu "Sećanje na Branka", a poznato je da je autorka više Radičevićevih portreta.

Naširoko je pisala o Brankovom pesničkom daru i njegovom prirodnom ponašanju, a zabeležila je i da joj se 1849. godine na Badnje veče upisao u spomenicu. Navodno je pesnik, dok se ona okrenula, već napisao pesmu i bio mu je potreban samo tren!

 

Pesnik je saznao i da boluje od tuberkuloze, zbog čega je znao da mu se bliži kraj, pa nije želeo bilo koga da vezuje za sebe. Preminuo je 1. jula 1853. godine u Beču, kad mu je bilo samo 29 godina, i to na rukama Minine majke Ane.

 

Vilhemina Mina Karadžić pet godina kasnije prešla je u pravoslavlje i udala se za bratanca knjeginje Ljubice Aleksu Vukomanovića, koji je bio ugledni profesor Beogradskog Liceja. Par je dobio sina Janka i, baš kad je bila Vukova ćerka najsrećnija, samo mesec dana posle Jankovog rođenja Aleksa je preminuo. Očajna Mina vratila se sa sinom kod roditelja u Beč, a usledile su godine bola — jedno za drugim, umrli su Vuk, Ana, a potom i jedan od njene braće, da bi zatim i njen sin Janko poginuo na frontu.

 

Do smrti je pisala i slikala i tražila utehu i spokoj u umetnosti, svet je napustila 1894. godine.