Srđan Marjanović pre mesec dana je koncertom u Sava Centru obeležio 45 godina rada, a tim povodom za Glossy poručuje da treba crpeti sva iskustva iz prošlosti, ali i da ne uživa u proslavama jubileja.
S Majom Odžaklijevskom snimili ste nedavno pesmu "Peščani sat". Pesma govori o prošlosti, kako shvatate jednog jutra kada se pogledate u ogledalo da više niste isti, da je vaš lik malo drugačiji i da su godine za čas projurile. Koliko vas zapravo hvata nostalgija za prošlim vremenima?
Nostalgija za prošlim vremenom postoji uvek! Tehnologija i brzina savremenog života otuđuje ljude. Sve više se povlače u sebe, okruženi kompjuterima i mobilnim telefonima. Ljudi više ne razgovaraju, komuniciraju porukama i aplikacijama?! Bežim od tehnologije! Volim svaku moju godinu i boru. Duh je ostao isti, nisam ni primetio da sam u međuvremenu (pomalo) i ostario (smeh).
Da li se treba vraćati u prošlost?
Treba crpiti iskustvo iz prišlosti, ali stalno gledati unapred, jer na budućnost možeš da utičeš, na prošlost ne.
Šta za vas predstavlja peščani sat u životu?
Peščani sat je simbol vremena koje ističe, poput naših života i karijera (mislim na Maju i sebe, naravno). To se ne može zaustaviti, ali se može zapamtiti.
Takođe, ovaj predmet, a samim tim i pesma simbolizuje svih vaših 45 godina karijere. Kad sve saberete i oduzmete da li biste nešto promenili i da li postoji stvar zbog koje se najviše kajete?
Ni zbog čega se ne kajem. Čak ništa od svega ne bih ni promenio. Moj život je bio mnogo lep zahvaljujući muzici. Uživao sam u svim emocijama, o kojima govore moje pesme.
Koliko ste se zapravo promenili od mladalačkih dana?
Pa, jesam se na neki način uozbiljio. Mada i dalje živim kao da imam 20! Volim iste stvari, sportske automobile i rokenrol. I dalje mog poršea mogu da poteram 200 na sat! Samo sad vodim računa da ne ugrožavam druge. Da adrenalin bude samo moj problem!
Šta je po vama suština ljubavi?
Suština ljubavi je iskrenost. Ono, kad voliš bez zadrške, kad ne kalkulišeš, kad se prepustš do daske. Ljubav je "davanje", a ne "uzimanje"!
Jednom prilikom ste izjavili da ne volite da slavite jubileje kao neke vaše kolege. Zbog čega?
"Jubleji" su mi svojevrsno foliranje! Povod za događaj, kad pametniji razlog ne postoji. Mada, neke treba i obeležiti. Uglavnom mi deluju deprimirajuće, kao nekakav rezime, koji nagoveštava skori kraj!
Takođe ste izjavili i "Možda i imam sedam ljubavnica, ali se za njih ne zna...". Da li možete da nam otkrijete pravu istinu?
Mogu, to je izvučeno iz konteksta. Nikad ih nisam imao baš sedam!
Lični gubitak vas je naveo da napišete knjigu "Žice". Da li i kako ste prevazišli tu životnu tragediju?
Da, životni problem me naterao da napišem knjigu i pesmu “Žice”, ali to se još uvek (na sreću) nije pretvorilo u “gubitak”. Borimo se i dalje s tim...
Jeste li olakšali dušu tom knjigom?
Da, knjiga je bila moja ispovest. Kao kad odete u crkvu, kod popa da se ispovedite. Napisao sam je u dahu i posle mi je bilo lakše.
Koji su razlozi zbog kojih triler obiluje erotskim scenama?
Beogradski noćni život je poput trilera! Bez seksa, on je nezamisliv. Roman “Ok, presvući ću se” je surova priča s gradskog asfalta, prepuna stvarnih događaja. Za mene je pisanje te pričes bilo svojevrsna avantura.
Zbog čega ste izjavili da nismo ni svesni da živimo jedan kriminogeni rijaliti?
Mi živimo rijaliti koga nismo ni svesni. Navikli smo na ubistva, prevare i preljube, alkohol, drogu, pa čak i ratove... Vozimo slalom, kroz ovaj život i ništa nas ne može iznenaditi! Pri tom, na licu još uvek imamo osmeh optimizma.
NE PROPUSTITE
