Goran Karan: Kad sam bio mlađi, voleo sam da “skuvam” neku lepu curu

Popularni dalmatinski vagabundo otkriva zašto je žena u muškoj košulji moćan prizor, koja je razlika između ponistre i manistre i zašto se nikad ne bi preselio iz Splita

Splitski kantautor Goran Karan u intervjuu za Glossy priča i o svojoj novoj pesmi, predstojećem albumu i sumira utiske o protekloj godini.

 

Ova godina vam je počela po svemu sudeći veselo – novom pesmom „Moja košulja“ za koju ste snimili i spot. Šta nam možete reći o novom projektu?

- „Moja košulja“ je pesma koja je nastala inspirisana slikom žene koja oblači mušku košulju. To je istovremeno vrlo moćan i vrlo prisan prizor. Dame biraju...

Oblačenje košulje izabranika svoga srca prvenstveno je čin slobodne volje, zato ima snagu i lepotu. Naravno, to je i teritorijalna izjava, a i potvrda svega što se do tada dogodilo u vezi, i kao vere u budućnost. Dakle, jučerašnja ljubav se prelila u današnji dan. Stihove i muziku za „Moju košulju“ sam napisao ja, Nikša Bratoš je sjajno uradio aranžman i produkciju, a Zlatan Došlić odsvirao harmoniku i klavir.

 

 

Da li je ovo uvertira za novi album?

- Da! „Moja košulja“ je pesma koja je najava novog albuma koji se zove „Glas juga“. Na njemu se nalazi dvanaest pesama i zaista sam zadovoljan celim projektom: od omota koji je izradio sjajni Igor Kelčec, preko pesama koje su autorske i koautorske uz saradnju sa Nenadom Ninčevićem, Rajkom Dujmićem i Ivicom Brnasom, do oblika zvuka za koji su zaslužni izvanredni Nikša Bratoš i Nenad Šiškov.

 

Kada sumirate prethodnu godinu, da li biste nešto promenili?

- Bila je to sjajna godina, privatno i poslovno. Neno Ninčević i ja smo nakon devet godina rada, uspeli premijerno da postavimo mjuzikl „Naša bila štorija“ i da objavimo istoimeni album. Premijera „Štorije“ bila je u Splitu, u velikoj dvorani Gripe, i upravo je ona verovatno moja najdraža muzička koncertna uspomena u 2017. U mjuziklu koji je romantična priča iz sedamdesetih godina prošlog veka, pevaju sve sama splitska deca - Severina, Giuliano, Danijela Martinović, Tedi Spalato, Stefan Kokoškov, Mirella Meić i Zorica Bučić. Svi su dali svoje velike talente i harizme, ali i ono što se ne može kupiti - srce i ljubav, tako da se publika zajedno sa nama plakala i smejala se. Uz sve greške, ne bih intervenisao svoju istoriju, bar ne za prošlu godinu...

 

Kada bi trebalo da nas vodite na “put oko sveta sa Goranom Karanom“, gde biste nas odveli?

- Na nekoliko mesta: od domaćih manje poznatih bisera Splita i Dalmacije, preko egzotike i gostoljubivosti Indije, na primer u Vrindavan, do divljih lepota Australije. Svidelo bi vam se, verujte. Rado i često putujem, volim da upoznajem prirodu i kulture.

 

Proputovali ste skoro čitav svet, da li ste nekada razmišljali da se iz Splita preselite u neku veću metropolu?

- Možda je ta opcija nekad i imala smisla, bar u pogledu poslovnih mogućnosti. Na neki način mi to sve zajedno nije bilo toliko privlačno ni kada sam tražio svoje mesto na sceni, a danas mi je ta misao čak i odbojnija. Međutim, vaše pitanje krije i savršen odgovor: rekli ste - veću metropolu. Da, Split zaista jeste metropola, muzička metropola u kojoj svaka ulica ima svoju pevačku legendu, tako da bi ta “veća” metropola bila samo mesto napornije za jedan lep život sa prirodom i ljudima. Split je provincija po broju stanovnika, ali su sva ostala merila svetska. Dakle - hvala, ali ne, hvala. (smeh)

 

 

Koji dalmatinski specijalitet volite najviše da kuvate preko zime?

- Nisam ti ja baš osoba za kulinarske veštine. Kako sam vegetarijanac, prehrambeno mi više prija proleće i leto. Doduše, kad sam bio mlađi, omiljeni specijalitet bio mi je “skuvati” neku lepu curu, što je tada bio izraz za ljubovanje. A i praktično je zimi (smeh).

 

Da li je istina da igrate picigin već tradicionalno svakog 1. januara?

- Na Badnjak, Božić, Staru i Novu godinu, obavezno, ako sam u Splitu. Picigin je igra, a ja volim da se igram.

 

Otac ste četvorice sinova. Da li ste strogi?

- Ne mislim da sam strog. A i nema načina da sprovodim strogost kada sam u velikom broju malih odlazaka i dolazaka. To onemogućuje obavezni raspored, pa ne bi išlo.

 

Koji je po vama najdragoceniji savet koji su dobili od vas?

- Ima Boga. Drži to na srcu i budi svoj, jer nema drugog načina da budeš srećan. Sva su ostala mesta već zauzeta.

 

Da li mislite da je u današnje vreme teško izvesti decu na pravi put?

- Da se ne zavaravamo, u svako je vreme to zapravo - nemoguće. Deci možete samo pokazati ono što vi mislite i kako živite svoj „pravi“ put. A onda njima prepustiti da se nađu na svom. Mislim da vrlo malo dece uči iz grešaka svojih roditelja. Zapravo, rastemo zajedno - deca u svakom pogledu, a odrasli emocionalno i duhovno.

 

Koliko se razlikuje odrastanje današnje dece sa odrastanjem vaše generacije?

- Svaka generacija ima svoje vreme i iskustva. Ne bih sudio ni upoređivao, čim promislim na to, čujem glas svoje majke. Sve ima razlog, ako ga i ne vidim u tom trenutku.

 

Poznato je da vi Dalmatinci imate neke drugačije reči koje su za nas ponekada strane. Da li biste nam otkrili neke koje se najčešće koriste a za koje ste sigurni da ne znamo prevod?

- Evo nekoliko kraćih uputstava za Dalmaciju: ponistra je prozor, manistra testenina, šentada klupa, skaline stepenice, škure prozorske roletne, šinjorina gospođica, devojka, đardin je park, vrt, a šesna je zgodna. I da napomenem vrlo važno: euro je 117 dinara.

 

Koje vas uspomene vežu za naš grad?

- Za Beograd me vežu većinom koncertne uspomene i to odlične. Nadam se da ćemo uskoro Vagabundo band i ja do vas, sa „Našom bilom štorijom“ ili solo.