Najavljujući koncert Hladnog piva u Beogradu 26. maja, frontmen jednog od najpopularnijih bendova u regionu, Mile Kekin, priznaje da već trideset godina piše i peva samo da bi ostao normalan, otkriva koliku je tremu imao da peva sa Josipom Lisac i najavljuje da će publika na teniskim terenima KK "Partizana" čuti nešto što nije nikada do sad.
Kada ste 1988. kretali iz Kumrovca, da li si mogao da zamisliš da ćete 30 godina kasnije svirati u arenama i na stadionima?
- Ne. Nismo se time opterećivali. Bili smo suviše mladi da bismo razmišljali o uspesima i hteli smo da nekako korisno ubijemo vreme, da ne sedimo stalno u parku i pijemo pivo. Dosta slabo sam pamtio tekstove, pa sam počeo da pišem svoje. Malo po malo, nastale su prve pesme Hladnog piva. Nismo puno razmišljali o uspehu i mislim da je to jedna od prednosti toga kada mlad kreneš u nešto, što se ne opterećuješ puno rezultatima.
Trideset godina kasnije, šta bi izdvojio kao vrhunce vaše karijere?
- Možda koncert na Jarunu kraj Zagreba, gde smo prodali oko 25.000 karata. To je bio neverovatan trenutak, kad pomisliš: "Bože, hoće li ovo ikada stati!" I izdanje presudnog albuma "Šamar" nakon koga smo počeli da punimo velike prostore. Bila je i i jedna saobraćajna nesreća u kojoj smo zamalo skoro svi izginuli. Na Badnje veče 1994. završili smo u provaliji negde na Jadranskoj magistrali. To je bio prelomni trenutak, nakon koga smo počeli da gledamo život drugim očima.
Za svo ovo vreme, dešavanja u društvu bila su takva da si imao mnogo povoda i inspiracije za buntovničke pesme. Da li si se nadao da će to prestati i da ćeš ući u neke mirnije vode, praviti pesme o starenju ili već nečem tako običnom?
- Kad je bio rat u Hrvatskoj, mislio sam da će i nakon rata biti možda loše, dok se stvari ne stabilizuju, ali sam se nadao da će strasti splasnuti, da će ljudi biti malo opušteniji. Danas, 2018. vidim da se to nije baš previše promenilo, da su strasti i dalje jače od razuma, da smo stalno u stanju neke emotivne razdraženosti. Tome su se još pridružili i neki digitalni mediji koji konstantno razjaruju i uzbuđuju emocije. To mi nije nimalo drago. Mislim da je to pogrešan put i da i vi u Srbiji možete da očekujete da će, čim uđete u EU, mnogo ljudi potražiti sreću u Irskoj i Nemačkoj. Ali opet, mi smo tu da radimo svoj posao, kako bismo ostali normali, jer je pisanje pesama neka vrsta autoterapije.
Imate nekoliko generacija slušalaca, a da li imaš utisak da ste uspeli da utičete na neke ljude da ne primaju na prvu loptu te poruke mržnje, zaglupljivanja, ideologije...
- Imam, ali ne znam koliko je ona realna. Na bini se osećam dobro, kad završim koncert imam osećaj da ljude nismo samo zabavili, nego smo im preneli i neke zdrave poruke, miroljubive i ljudske. Drago mi je da se bavim muzikom koja može da preskoči neke granice među narodima. Često mi klinci iz malih mesta, koji su stešnjeni u tim svojim vrlo često zatucanim sredinama, kažu da im Hladno pivo mnogo znači. I meni znači da sam kroz muziku došao do nekih mladih kojima sam okrepljenje u životu i to je lepo znati. A s druge strane, svesan sam da ovo ne činim zbog neke misije da svet učinim boljim mestom, već prvenstveno iz sebičnih razloga, da sam ostanem normalan.
Kada javno iznosiš svoje stavove, stalno si izložen procenama, svojatanjem… Deo tvoje publike smatra da ste se „prodali“ jer svirate na stadionima, a velika prašina u medijima se podigla oko tvoje pesme „Ja nisam vaš“. Kako to komentarišeš?
- Ljudi razmišljaju isključivo bipolarno. Hteo sam da kažem da čovek mora biti svoj, a ta pesma je protiv fašizacija društva koja se vraća na ova područja i protiv tog trenda da svi želimo da budemo deo krda. Mi ne želimo. Mislimo da rokenrol nikada ne sme da zastupa ideje krda, već individualizam i pravo na samoodlučivanje, od reproduktivnih do svih drugih prava. Mi smo samo deo jedne šire borbe.
Razmišljaš li o izdavanju zbirke svoje poezije, koja bi i onima koji možda ne vole muziku koju Hladno pivo svira, dala priliku da uživaju u tvojim stihovima?
- Već duže vreme to planiram. Razmišljam da nakon ovog solo albuma koji će izaći na jesen, u jednoj knjizi sažmem sve svoje tekstove, da makar sam za sebe imam neki podsetnik na ono što sam radio.
Vratimo se na koncert. Najavljujete da ćete 26. maja na teniskim terenima KK "Partizan" na Kalemegdanu, svirati i pesme koje nikada nisu izvođene u Beogradu.
- U Zagrebu spemamo dvodnevni koncert gde ćemo prvog dana svirati samo stare pesme, a drugog samo hitove. Pokušaćemo tako nešto da podvalimo Beograđanima, a da toga ne budu svesni. Još smišljamo kako da to izvedemo u jednoj večeri i moraćemo da iznenadimo jedan deo publike.
Nedavno ste snimili pesmu „Soundtrack za život“ s Josipom Lisac. Jesi li imao tremu što pevaš s ženom koja ima jedan od najboljih vokala u ovom delu sveta?
- To je bio jedan od onih najlepših trenutaka sa Hladnim pivom. Kada smo bili u studiju, Josipa je imala malo problema s tajmingom. Ona je „laid back“ pevačica, uvek malo kaska za ritmom, što daje šarm njenoj interpretaciji. Ova pesma je ravnog ritma i ona je imala problema s tim, pa me zamolila da joj malo dirigujem, odnosno da joj rukama dajem takt. Taj trenutak kada sam u tom studiju mahao rukama da bih davao takt jednoj Josipi Lisac, koja je pravo nacionalno blago, to je bilo nezaboravno. Pomislio sam: „Baš mi je divan ovaj posao, mogao bih se njime baviti još trideset godina.“
NE PROPUSTITE
