- Opušten sam, ležeran i zbunjen. Nisam o tome ranije razmišljao, ali uvek sam svime bio zbunjen. Sad shvatam da sam lebdeo kroz život baš zato što nisam posebno vodio računa o tome šta se dešava. Nisam bio baš dobar đak, ali ne zbog toga što sam glup, već zato što je moj mozak bio na drugom mestu. Ali u obrazovnom sistemu, a i u društvu, ako se konstantno ne krećeš napred, to se računa kao da si gubitnik ili glupan. Moj otac brinuo je šta će sa mnom biti, ali ja sam na neki način skliznuo u svet glume i tako je ostalo zauvek. Vodio sam zaista izuzetan život. Dobio sam sjajno obrazovanje. Ja sam zbunjeni sanjar koji, na neki način, živi u snu.
Ipak, taj san nije baš od početka bio lep. Menjajući nekoliko škola, umesto da prati gradivo, mali Entoni radije je crtao, a da stvar bude još teža zainteresovao ga je i klavir. Nekako je uspeo da se skrasi u jezičkoj školi, ali ni to nije išlo baš glatko.
Životna priča – Entoni Hopkins: Depresivan, ćutljiv, razdražljiv i težak
- Ne znam da li sam patio od disleksije, poremećaja pažnje ili sam bio samo problematično dete, ali sedeo sam sam u zadnjoj klupi i nisam pojma imao o čemu nastavnici pričaju. Bio sam jadnik, najgori u razredu. To je bila patnja. Ali opet, s druge strane, bio je to i dar jer sam bio toliko ljut na samog sebe i sve ostale koji su me ismevali, zadirkivali i maltretirali da je to sigurno uticalo na moju životnu odluku: Osvetiću se, biću bogat i slavan. Videćete onda – ispričao je Hopkins jednom prilikom, prisećajući se detinjstva.
Decenijama kasnije dijagnostikovan mu je Aspergerov sindrom, što je poremećaj u socijalnom ponašanju i neverbalnoj komunikaciji, ali u najblažem obliku.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
