Svaki normalan čovek koji bi režirao film sa željom da u bioskope privuče današnju nezainteresovanu i letargičnu publiku, za ulogu glavnog negativca ne bi mogao da odabere nikog drugog nego glumca koji je ušao u istoriju upravo izvanrednim predstavljanjem najizopačenijeg uma na filmskom platnu, doktora Hanibala Lektora iz filma Kad jaganjci utihnu. Upravo tako postupio je i Eran Krivi, scenarista i reditelj sentimentalnog akcionog trilera Collide, koji će, po svemu sudeći, opustošiti bioskopske blagajne širom planete: pozvao je maestralnog Entonija Hopkinsa.
Ovaj nekadašnji enfant terrible britanskog teatra, sledbenik Ričarda Bartona i učenik ser Lorensa Olivijea, lečeni alkoholičar i današnja holivudska zvezda koja neposredno pred ulazak u devetu deceniju snima po četiri filma godišnje, garancija je da će se u bioskopskoj sali svakom gledaocu ponaosob slediti krv u žilama. Privatno najsrećniji čovek na svetu, koji provodi dane čitajući i šetajući plažama Malibua, uživajući u svom trećem braku i redovno dižući tegove, živi sasvim drugačiji život od svojih likova.
Ser Entoni Hopkins rođen je 1937. godine u Velsu, u predgrađu Port Talbota, odakle potiče i legendarni Ričard Barton, što je kasnije sudbinski uticalo na njegov život. Otac Ričard Artur Hopkins bio je pekar, a majka Eni Mjurijel domaćica. Još kao dete, bio je popriličan usamljenik, jednostavno, nije ga interesovalo ništa što i njegove vršnjake. A posebno ga nije zanimala škola. Bio je loš đak. Ovu činjenicu nedavno je razjasnio, pokušavajući da opiše sebe u tri reči:
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
- Opušten sam, ležeran i zbunjen. Nisam o tome ranije razmišljao, ali uvek sam svime bio zbunjen. Sad shvatam da sam lebdeo kroz život baš zato što nisam posebno vodio računa o tome šta se dešava. Nisam bio baš dobar đak, ali ne zbog toga što sam glup, već zato što je moj mozak bio na drugom mestu. Ali u obrazovnom sistemu, a i u društvu, ako se konstantno ne krećeš napred, to se računa kao da si gubitnik ili glupan. Moj otac brinuo je šta će sa mnom biti, ali ja sam na neki način skliznuo u svet glume i tako je ostalo zauvek. Vodio sam zaista izuzetan život. Dobio sam sjajno obrazovanje. Ja sam zbunjeni sanjar koji, na neki način, živi u snu.
Ipak, taj san nije baš od početka bio lep. Menjajući nekoliko škola, umesto da prati gradivo, mali Entoni radije je crtao, a da stvar bude još teža zainteresovao ga je i klavir. Nekako je uspeo da se skrasi u jezičkoj školi, ali ni to nije išlo baš glatko.
Životna priča – Entoni Hopkins: Depresivan, ćutljiv, razdražljiv i težak
- Ne znam da li sam patio od disleksije, poremećaja pažnje ili sam bio samo problematično dete, ali sedeo sam sam u zadnjoj klupi i nisam pojma imao o čemu nastavnici pričaju. Bio sam jadnik, najgori u razredu. To je bila patnja. Ali opet, s druge strane, bio je to i dar jer sam bio toliko ljut na samog sebe i sve ostale koji su me ismevali, zadirkivali i maltretirali da je to sigurno uticalo na moju životnu odluku: Osvetiću se, biću bogat i slavan. Videćete onda – ispričao je Hopkins jednom prilikom, prisećajući se detinjstva.
Decenijama kasnije dijagnostikovan mu je Aspergerov sindrom, što je poremećaj u socijalnom ponašanju i neverbalnoj komunikaciji, ali u najblažem obliku.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Sa petnaest godina preko svoje drugarice, rođake Ričarda Bartona, uspeo je da dobije autogram ovog velikog glumca i to je kod njega konačno podstaklo neku ambiciju. Upisao se na Kraljevski velški koledž muzike i drame i završio ga 1957. godine, posle čega je odslužio dve godine u vojsci, a onda otišao u London, na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti.
Svoju prvu ulogu, u predstavi Uzmite cigaretu, Hopkins je igrao nekoliko godina u malom Palas teatru, a onda je njegov vanserijski talenat zapazio veliki Lorens Olivije, koji je tada, osim što je bio planetarna glumačka legenda i kraljičin vitez, upravljao Kraljevskim nacionalnim pozorištem. Pozvao ga je da se pridruži ansamblu i pokazao toliko interesovanja i pažnje za mladog glumca da mu je postao mentor. U svojim memoarima, Olivije je kasnije napisao da je dobio mladog i talentovanog učenika Entonija Hopkinsa koji glumi s takvom lakoćom da je tešku ulogu Edgara u Strindbergovom Mrtvačkom plesu poneo kao što mačka u zubima nosi ulovljenog miša.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Davljenje u alkoholu
Iako se retko i nerado seća svojih nimalo lakih početaka, Entoni se u nekoliko navrata prisetio reči svog oca Ričarda koje su mu omogućile da, uprkos planetarnoj slavi koju je kasnije stekao, ostane obema nogama na zemlji.
Čitava stvar desila se u garderobi nakon komada Žena ubijena ljubaznošću, u kom je tada mladi Hopkins igrao sa Olivijeovom suprugom Džoan Plourajt. Upoznao je svoje roditelje s velikim Lorensom.
Otrkivena dugo čuvana tajna Entonija Hopkinsa (VIDEO)
- Moj otac bio je klasičan pripadnik radničke klase, meso i krompir tip, i nije imao nikakvih predrasuda u vezi s nečijom veličinom. Inače, često je govorio da kad jednom skreneš s puta i počneš da misliš kako dišeš drugačiji vazduh nego drugi – proklet si, gotov. Uglavnom, pitao je Olivijea: Koliko imaš godina? Bili su isto, 1907. godište. Znači, sad polako idemo nizbrdo, nastavio je, misleći na godine. Moja majka mu je rekla: Ali, to je Lorens Olivije! Otac joj je odgovorio: Pa, i on udiše kiseonik, zar ne? Tu rečenicu nikad nisam zaboravio.
Ipak, mladi Hopkins nije se baš u potpunosti držao skromno i smerno. Štaviše, reklo bi se da mu je slava i te kako udarila u glavu. Počeo je mnogo da pije, a njegov temperament bio je toliko oštar da je neprekidno pravio scene i skandale. Jednom prilikom toliko se iznervirao da je usred sezone, iako je igrao u najposećenijoj i najvažnijoj predstavi tog pozorišta, u Magbetu, pokupio stvari i zauvek napustio Nacionalni teatar. U tom trenutku ni sam nije umeo sebi da objasni ovu glupost, ali kasnije se ispostavilo da ga je film privlačio neuporedivo više nego pozorište.
- Igranje na sceni, to je dugo kišno popodne, sreda, u ulici Vaterlo. Uvek je padala kiša. Sećam se svojih propalih mokrih cipela, mirisa ustajale kafe u bifeu i bajatih sendviča... Nisam dobar timski igrač. Provodio sam vreme u obližnjem pabu – opisao je jednom prilikom.
Pio je, po sopstvenim rečima, kao smuk. Često i sa ocem. Pili su i pušili toliko da se nisu međusobno videli od dima.
- Sećam se nekog tipa koji je dolazio u pab, vodio je strašno uredan život. Pušio je jednu cigaretu nedeljno, pio jednu pintu piva nedeljno, a onda se jednog dana samo srušio mrtav. Izliv krvi u mozak. Eto, rekao je moj otac, nije pio, nije pušio a umro je. U tom slučaju, bolje je da popijemo još po jednu, barem da budemo veseli.
Entoni se 1967. oženio koleginicom Petronelom Barker, ali razveli su se kad je njihova kćer Ebigejl Hopkins, koja je kasnije pošla očevim stopama i postala glumica, imala samo osamnaest meseci.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Ebgejl Hopkins danas je zvanično pevačica, tekstopisac, glumica i rediteljka. Ipak, najveću slavu donelo joj je to što je ćerka ser Entonija Hopkinsa. Igrala je u tri filma uz svog oca, i to uglavnom male uloge, pod pseudonimom Ebigejl Harison. Njena muzička karijera nešto je bogatija. Prvi album izdala je 2003. godine, a snimila je ukupno četiri.
Posle nekoliko televizijskih ostvarenja, Hopkins je dobio ulogu u filmu Zima jednog lava, uz tadašnju legendu Ketrin Hepbern.
- Ona je već bila stara kuka, osećao sam veliko poštovanje prema njoj. Bila je otvorena s ljudima, a očekivala je od njih da znaju tekst, dođu na vreme i budu trezni. Gospode bože, mrzim vas pijane glumce, govorila mi je, ne znam šta je s vama, ubijate se – pričao je kasnije Entoni.
Entoni Hopkins: Zašto sam otišao iz Londona
Njene reči nisu dopirale do mladog glumca, ali drugi savet koji je od nje dobio oberučke je prihvatio.
- Nemoj toliko da siliš. Ti ne moraš da glumiš. Imaš to dobro lice, dobru glavu, ramena. Pogledaj Spensera Trejsija, on nikad nije glumio. Ne obraćaj pažnju na mene jer ja neprekidno glumim. Samo izgovaraj svoj tekst.
Poslušao je i to ga je izdvojilo iz mase glumaca i samo neku godinu kasnije vinulo među zvezde.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Talac sopstvenog temperamenta
Pošto je u mračnom oblaku pijanstva napustio teatar, rešio je da se odseli u Ameriku.
- Bio sam nevaljali dečak. Upozoravali su me da, ukoliko ne pronađem svoj put, nikad više neću glumiti. Ma, dovraga s tim, mislio sam. Ne zanima me. Radiću nešto drugo. Voziću taksi ili kamion, radiću u čeličani. Ali stvari se nisu razvijale u tom smeru – prisećao se Hopkins svoje mračne mladosti.
Kad se drugi put oženio 1973, njegova izabranica bila je Dženifer Linton, asistentkinja produkcije. S njom se odselio u Njujork gde je rešio da počne nov život. U tome su ga sprečavale stare navike. Kao glumac raskošnog talenta, zaigrao je vrlo brzo na Brodveju, u predstavi Equus, koju je jednom prekinuo da bi se izvikao na gledaoce koji su zakasnili. Nakon tog incidenta odselio se u Kaliforniju, ali nastavio je mnogo da pije. Kad se jednog jutra probudio u hotelskoj sobi u Arizoni, a da pojma nije imao kako je tamo dospeo, rešio je da prestane. Bilo je to 1975. godine.
U početku je u Holivudu prihvatao svaku ulogu koja bi mu bila ponuđena. Tokom narednih deset godina igrao je u dvadeset pet televizijskih i filmskih ostvarenja. Iako je nekako uspeo da zaradi dve Emi nagrade, većina tih filmova prošla je krajnje nezapaženo. Godine 1985. vratio se u London i ponovo stao na scenu. Tokom sedamnaest meseci igrao je dve stotine puta u dva Šekspirova komada zbog čega je 1988. dobio počasni doktorat Velškog univerziteta, a 1993. imenovan je za viteza. Bilo je to dve godine nakon što je ostvario svoju najpoznatiju ulogu, dijaboličnog kanibala, doktora Hanibala Lektora u filmu Kad jaganjci utihnu. Iako je igrao samo tokom šesnaest minuta filma, postao je superstar.
Upitan da li mu smeta što je pola života njegovo ime vezano za najpoznatijeg kanibala i serijskog ubicu na svetu, on se samo osmehuje:
- Nimalo, bila je to sjajna uloga i donela mi je svetsku slavu. Ljudi mi ponekad prilaze i pitaju me da li bih mogao da izgovorim ono čuveno: Well, Clarice... Pitam ih da li stvarno žele da im izvodim tu dosadu, ali im na kraju kažem to što hoće da čuju, pa se svi smeju.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
U ozbiljnom svetu nijedan uspeh ne ostavlja se tek tako, pa se i ulozi Hanibala Lektora dogodila serijska proizvodnja. Nastavci Hanibal i Crveni zmaj, iako nisu dostigli slavu prvog nastavka, napunili su bioskope i zaradili velike pare, a publika je dobila ono što je želela: Hanibala.
Godine 2002, kad je premijerno prikazan Crveni zmaj, Entoni Hopkins se nakon 29 godina razveo od svoje druge supruge. Priznao je tada da, ma koliko se trudio da bude dobar čovek, ne ume da bude dobar muž. Godinu dana kasnije ponovo se oženio, ovoga puta dvadesetak godina mlađom vlasnicom trgovine antikvitetima kolumbijskog porekla Stelom Arojave.
Pomoć u trošenju
Hopkinsova treća supruga Stela učinila je velikog glumca smirenom, zadovoljnom i harmoničnom osobom. Iako je Entoni na nju doslovce naleteo u antikvarnici, ona se danas potpisuje kao glumica i filmski producent.
- Moja supruga je divna žena koja voli da troši novac. Dok sedim ovde i pričam sa vama, ona negde troši moje pare. Ipak, veoma je dobra za mene pošto me usporava – priznao je glumac jednom prilikom.
Slava i bogatstvo, kojima se i dan-danas čudi, omogućili su mu da svoj usamljenički karakter pretvori u legitiman stil života, ali i da više vremena i pažnje posveti drugim sferama umetnosti koje su ga privlačile u detinjstvu, a to su slikarstvo i muzika.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Muzički dar
Klavir je Entonija interesovao još od najranijih dana, ali to se njegovom ocu nije baš mnogo dopadalo.
- Moj otac bio je tvrd tip, ali ne i okrutan. Ipak, bio je prilično razočaran u mene. Tražio je povremeno da mu pomognem u pekari, ali to mi uopšte nije išlo. Jednom prilikom dao mi je da negde odnesem neke kolače, ali zatekao me je gore u sobi kako sviram klavir. Sećam ga se kao danas, s brašnom u kosi i po rukama, kako me pita: Šta je to? Betoven, odgovorio sam mu. Ti, naravno, znaš da je on ogluveo, zar ne, pitao me je.
Uprkos tome, Hopkins je 2012. javnosti predstavio svoju klasičnu kompoziciju za orkestar Udaljena zvezda. I otac i Betoven bili bi zadovoljni, kao što je bila zadovoljna i publika prefinjenog muzičkog ukusa.
- Imam klavir kod kuće i sviram ga svakog dana. Oduvek sam improvizovao i komponovao, ali ništa od toga nisam shvatao preterano ozbiljno. Nisam imao ambiciju da postanem muzičar ili kompozitor, već sam to radio iz čistog zadovoljstva. Slušajući me godinama, Stela mi je jednog dana rekla: Slušaj, zašto ti to ne bi zapisao? Zapravo, sve zasluge idu upravo njoj. Ona mi je bila inspiracija. Zahvaljujući njoj sam otvorio vidike ka muzici i slikarstvu. Ona mi je organizovala i izložbe slika koje sam imao – objasnio je Hopkins.
Raskoš Hopkinsove ličnosti, posebno nakon što se obogatio, došla je do izražaja i u drugim sferama života, van umetnosti. Entoni je, bez preterane pompe, u više navrata dobrotvornim organizacijama donirao ogromne svote novca, koje su nekad prelazile i milion funti. Posebnu pažnju posvećuje očuvanju prirode.
Na displeju svog mobilnog telefona u žvaka-ružičastoj boji, ser Entoni Hopkins nosi crno-belu sliku dečaka od desetak godina. To je njegova fotografija iz detinjstva.
- Nosim ovo uvek sa sobom i kad vidim kakav život vodim, povremeno pogledam fotografiju i kažem: Dobro smo uradili, dete, zar ne?
