On ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, titulu sera i obožavaoce širom planete. Čuveni Entoni Hopkins koji se proslavio ulogom psihijatra kanibala u kultnom filmu Kada jaganjci utihnu za koju je nagrađen i Oskarom, svojom životnom pričom uvek je intrigirao javnost. Ja, mi, publika, svi se podsvesno divimo Hanibalu Lektoru. On predstavlja onaj deo nas koji ima veze sa fantazijom, neizrecivim, sa tamnim i mračnim željama koje su u suštini i zdrave samo ukoliko ih prepoznajete. Ipak, noću ne mogu da zaspim… Od kad sam snimio Kad jaganjci utihnu, muči me nesanica - rekao je slavni umetnik iza kojeg stoji stotinak filmskih uloga.
Britanac velškog porekla koga mnogi smatraju jednim od najvećih glumaca do sada, junak je filmova Pobuna na brodu Baunti, Na kraju dana, Zemlja senki, Legenda o jeseni, Nikson, Živeti sa Pikasom, Upoznajte Džoa Bleka, ali on svoj posao smatra veoma jednostavnim.
- U glumi nema čarobne formule. Dok se pripremam za ulogu, učim tekst napamet, a onda to sasvim spontano izrazim. I to je sve – rekao je jednom, naglašavajući kako je uloge uvek birao iz vrlo jednostavnog razloga – zarade. O njima nikada nije previše razmišljao, niti je od njih previše očekivao. Prihvatao je svaku koju su mu nudili. Uprkos tome, kaže da nije bio siguran u svoje kvalitete i da se užasavao kritike. Tek poslednjih godina stekao je samopouzdanje, pa je sigurniji u sebe i svoj talenat, mada neretko ne može da se izbori sa nostalgijom.
- Zaista volim Ameriku, premda, što sam stariji, sve više čeznem za Velsom. Prisećam se detinjstva i u snove mi se vraćaju slike iz davne prošlosti - rekao je za časopis Empire kada se preselio iz Engleske u Ameriku jer je, kako je istakao, London j..... dosadan grad. Mada je rođeni Velšanin, Entoni je naglasio kako nikada nije osećao pripadnost Engleskoj, a nije se, kao kaže, pronašao ni u tamošnjim neobičnim glumačkim krugovima.
- Bilo je vrlo teško živeti u Londonu u toj neobičnoj glumačkoj zajednici. Među njima nisam mogao naći nijednog prijatelja i jednostavno mi je postalo nepodnošljivo i dosadno - rekao je glumac, dodavši da je otišao u Ameriku kako bi mogao da radi ono što najviše voli - da snima filmove.
Entoni Filip Hopkins rođen je 31. decembra 1937. godine u Port Talbotu kao jedinac pekara Ričarda Artura Hopkinsa i njegove supruge Mjuruel Ane. Bio je povučeno i ćutljivo dete i sam sebe je opisivao kao nedruželjubivog blesana. Iako su se roditelji i te kako namučili sa Tonijem, jer je bio loš đak, ipak su očekivali da će im sin preuzeti porodični posao. Učitelji su od njega dizali ruke, smatrajući ga izgubljenim slučajem, ali nešto je ipak voleo. Svirao je klavir, što je za njegovog oca, koji je radio od jutra do mraka, bilo ravno besposličarenju.
- Tata je imao težak život i nije znao da razlikuje Betovena od Šopena. Sećam se da me je jednom pitao: Šta sada sviraš? Betovena, odgovorio sam, a on mi je dobacio: Onaj gluvi o kom si mi pričao? Sinko, pusti taj klavir i prihvati se posla! Nisam znao gde bih sa sobom - priseća se Entoni.
- Bio sam očajan u školi, ponašao sam se uvrnuto i svima delovao kao moron. Nisam bio društven, a druga deca me nisu interesovala. Iako sam bio dobar pijanista, kada je došlo vreme za koledž, nisam znao šta želim od života. Tada sam sasvim slučajno upoznao čuvenog glumca Ričarda Bartona, čijom sam garderobom i luksuznim kolima bio očaran. Pomislio sam kako bih voleo da budem slavan i bogat kao on, pa sam odlučio da upišem glumačku školu. Znao sam da moram otići iz Velsa. I otišao sam. Imao sam mnogo sreće i nekoliko godina kasnije počeo da vodim život o kome sam do tada samo sanjao - pričao je glumac, koji se školovao se na Kraljevskoj dramskoj akademiji u Londonu, gde mu je mentor bio legendarni Lorens Olivije. Karijeru je počeo kao pozorišni glumac, a nakon radio drama i televizije, prihvatio je i filmske ponude. Prvu veću ulogu dobio je u Zimi jednog lava 1968. godine sa Ketrin Hepbern i Peterom O'Tulom. Iste godine oženio se Petronelom Barker, ali brak je već prvih meseci potresla kriza. Hopkinsu je karijera bila na prvom mestu, sve više je pio, a Petronela je teško podnosila samoću. U avgustu 1969. rodila im se ćerka Abigejl, ali brak nisu spasili. Nekoliko godina kasnije oženio se Dženifer Lejton, sekretaricom producenta jednog filma u kom je igrao. Sa njom je bio u braku dvadeset devet godina. Nisu imali naslednike, ali njegova supruga je govorila kako Entoni decu nije hteo jer se bojao da bi ih u slučaju razvoda opet izgubio, budući da prvu ćerku nije video čak osamnaest godina, zbog čega ga je stalno pekla savest.
- Nisam bio primeran otac dok je bila mala, ali nas dvoje smo uspeli da prevaziđemo probleme koje smo imali. Abigejl je odrasla žena i imamo dogovor da u javnosti ne govorimo jedno o drugome - ispričao je svojevremeno i priznao kako je bio i loš suprug.
- Bio sam očajan muž tokom prva dva braka. Iako se moj život dramatično promenio kad sam prestao da pijem, u ljubavi sam uvek bio arogantan i hteo da sve bude po mom. Naravno, tokom godina postao sam razumniji, a uz sadašnju suprugu Stelu konačno uspevam da shvatim kako funkcioniše ženski um. Ona je veoma strasna žena u svemu što radi i to najviše volim kod nje. Iako je osamnaest godina mlađa od mene, zrelija je više nego što ću ja ikada biti. Ona je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu - rekao je o svojoj životnoj saputnici Steli Arojav, koja inače trguje antikvitetima. Reč je prvoj ženi koja je u potpunosti uspela da ga razume. Otkrio je kako je uz nju napokon pronašao mir koji je godinama bezuspešno tražio, a venčali su se u martu 2002. godine. Pre nje, glumčev život odvijao se po pravilima koja mu je nametala njegova velika strast - tekila. Njegov problem sa alkoholom primećivale su i kolege, ali je posao uvek vrhunski odrađivao. Često bi pijan sedao i u automobil i vozio se bez cilja. Tako se jednom probudio u Feniksu ne sećajući se kako je tamo uopšte dospeo. Nakon te epizode, prijavio se u Društvo anonimnih alkoholičara, a u borbi protiv alkohola pomagala mu je i druga supruga Dženifer kojoj se Amerika nije svidela pa se 1995. godine preselila u London, a njen odlazak označio je i kraj njihovog zajedničkog života, premda su se zakonski razveli mnogo kasnije.
- U mladosti sam i sam prošao kroz brojne krize. Početkom sedamdesetih dobijao sam dobre angažmane, ali sam postao zavistan od alkohola. Toliko sam pio da sam imao halucinacije: u jednom trenutku čak sam poverovao da sam Jovan Krstitelj, razgovarao sam sa morem na plaži u Malibuu, a talasi su mi odgovarali. Pio sam po flašu tekile na dan i isključivo sebe krivim za oba propala braka. Prestao sam tek kada sam shvatio kako je sasvim izvesno da ću nekoga ubiti, a toga kasnije neću moći da se setim. Sakupio sam snagu i krenuo na sastanke Anonimnih alkoholičara – istakao je Hopkins. Jedina žena koju nikada nije izneverio jeste njegova majka koja mu je uvek bila veliki oslonac. Godine 1994. britanska kraljica Elizabeta II odlikovala ga je počasnom viteškom titulom sera, pa je njegova odluka da uzme američko državljanstvo 2000. godine izazvala veliku medijsku buku. Uprkos negodovanju javnosti, filmski Hanibal Lektor dobio je pravo da koristi svoju titulu, iako više nema britanski pasoš. Njegov dom je u Pacifik Palisadu, u predgrađu Los Anđelesa, u koji se zaljubio kada ga je prvi put video pre tri decenije.
- Osećam da pripadam ovde, ovakav sam život oduvek hteo. Ujutru osluškujem cvrkut ptica, uveče zalivam biljke i uživam u zalascima sunca. To me opušta. U blizini je okean, što je predivan osećaj - rekao je Entoni prošle godine i priznao je da mu je najlepše kada je sam.
- Volim ljude, ali draža mi je samoća. Mnogi to ne shvataju.
Kada ne snima, Hopkins u Santa Moniki podučava glumu. Puno čita, naročito viktorijansku poeziju, Džangovu psihologiju i istoriju. Obožava da se vozi u svom BMW-u i da doručkuje sa najboljim prijateljima, Terijem Rovlijem i filmadžijom Gevinom Grezerom.
Ne druži se sa glumcima i ne volim formalna okupljanja, a slava ga nikada nije zanimala. U najmanju ruku, čudan je domaćin: okupivši društvo u svom domu, znao je da naglo ustane od stola, izjavi da mu je dosadno i da ugasi svetla. Često je depresivan i ćutljiv, još češće razdražljiv i težak.
- Čim se sa nekim zbližim, osetim potrebu da se udaljim i povučem. Ne znam da se vežem i zbog te moje osobine mnoge sam povredio. Nešto mi ipak ide u prilog: kako vreme prolazi, čini mi se da sam smireniji i mudriji. Možda sam upravo zbog toga srećniji nego što sam bio kao tridesetogodišnjak - naglasio je Entoni, kojem će na ovogodišnjem 41. Festu biti prikazan film Hičkok reditelja Saše Džervazija, u kome tumači lik čuvenog reditelja Alfreda Hičkoka, dok Helen Miren igra njegovu suprugu Almu.
- Svoj prvi profesionalni posao dobio sam u pozorištu u Mančesteru 1960. godine i sećam se kako sam išao u bioskop da gledam Psiho. Gledao sam ga jedno nedeljno veče iste te godine i mislim da se nikada u životu nisam toliko uplašio. U tom trenutku, to je bio najbolji film koji sam ikada gledao. Moja omiljena dva filma su baš Psiho i Prozor u dvorište. Hičkok je za mene najuzbudljiviji projekat još od filma Kad jaganjci utihnu - kaže Hopkins koji ima samo jednu neostvarenu želju.
- Žalim što mi se nije pružila prilika da se pojavim u svojoj omiljenoj humorističkoj seriji Mućke, a voleo bih i da sarađujem sa Klintom Istvudom.
Ksenija Konić
