Zvali su je — MEKSIČKI URAGAN! Najčudnija i najtragičnija životna priča neke slavne lepotice koju ste do sad čuli

Kada je reč o holivudskim divama s početka 20. veka, one su često vodile živote pune tuge skrivene iza glamura i sjaja i završavale tragično, ali život i kraj predivne Lupe, poznatu i kao Meksički uragan, Meksički spitfajer i Ljuta papričica nije ni nalik njiihovim pričama...

Železnička stanica u Los Anđelesu 1931. godine. Plavooki Gari Kuper stoji na peronu i čeka da se ukrca na voz za Njujork, a kako se voz približava čuje ženski glas, s jakim meksičkim akcentom.

— Gari, ti k***in sine!

Ka slavnom glumcu leti metak, on ga izbegava i utrčava u vozi, nakon čega se dalje ukrcao na brod i stigao do Evrope. Ljudi na peronu u neverici posmatraju prelepu nisku ženu, koja hitro beži, još uvek držeći u ruci pištolj.

 

Ovo možda deluje kao filmska scena, ali to nije — upravo je to jedna od najčešće prepričavanih epizoda iz života glumice Lupe Velez, najpoznatije po filmu "The Gaucho" i serijalu "Meksički spitfajer". Ne samo što nije u pitanju scena iz nekog starog holivudskog nego nije ni prvi put da se tokom trogodišnje veze lepe glumice i glumca dogodio skandal. Jednom je Lupe, usred pripremanja ručka, napala Garija kuhinjskim nožem, jednom je pokušala da slomi prozor kupea da bi ga zagrlila, dugo je s njegovom majkom vodila tabloidni rat. A za sve to vreme, Kuper je voleo svim srcem tu ženu koju su mediji nazivali "Meksički uragan" i "Meksički spitfajer".

 

— Lupe Velez nije mogla da vas ne privuče — napisao je on godinama kasnije. — Blistala je, oblačila je, iskrila je, na setu je umela da pobaca sve ako je mislila da će joj to doneti nešto. Ali bi se protivila kad bi je nazivali divljom. Rekla bi: "Nisam ja divlja! Ja sam samo Lupe!"

Marija de Gvadalupe Viljalobos Velez rođena je u Meksiku, u gradu San Luis Potosi, 18. jula 1908. godine, a njen biograd Flojd Koner pisao je kasnije da je na dan njenog rođenja gradom besnela oluja. Iako je rođena u bogatoj i uticajnoj porodici, njen otac bio je crna ovca. Često su Jakoba Viljalobosa Rejesa nazivali divljim i bezobzirnim, a Marija je nasledila ovu njegovu crtu.

 

— Morala sam da se igram s dečacima. Devojčice su mislile da sam pregruba — rekla je jednom glumica.

Iako je bila samo devojčica, tokom Meksičke revolucije, otac ju je vodio sa sobom u najopasnije situacije.

 

— Dok su vaša američka deca išla u vrtić, ja sam jahala sa ocem u meksičkoj vojsci. Videla sam kako su konja mog brata upucali dok je bio na njemu. Videla sam muškarce kako pokušavaju da mi ubiju oca. Videla sam svog oca kako ubija druge — ispričala je. — To je bila moja prva škola, ta revolucija. Ja ne plačem. Ne ježim se. Ne plašim se metaka.

Iako je bila divlje dete, Lupe je od detinjstva pokazivala sklonost ka izvođačkim umetnostima. Za svoju porodicu i osoblje svoje raskošne kuće priređivala je nastupe, plesala je, pevala i glumica, a koristila je i jastuke kao rekvizite.

 

— Ponekad su oni bili loši muškarci i ja bih uzela veliki nož i ubijala bih — prisećala se Lupe svoje bizarne igre. — Moja jadna porodica... Nikad nisu znali šta da rade sa mnom. Oni su potpuno drugačiji. Oni vole školu, vole da nose čarape, hoće da budu dame. Unose mi nervozu, uvek tako dobri kao neke dame. Ne umeju da se zabavljaju.

 

Dok je odrastala, Lupe je ubedila porodicu da je pošalje na školovanje u Teksas, u katoličku školu, gde je često pravila probleme i često za kasnu provodila sate ispisujući istu rečenicu — "Moram da budem dobra". U ovoj ustanovi se nije dugo zadržala, pa se vratila kući i ubrzo okušala srećuna audiciji za mlade glumce u lokalnom pozorištu.

— Biću zvezda i plesaću i pevati sama — odlučila je Lupe.

 

Kada je prvi put na sceni svirala ukulele, pokidala je žice, pa je nastavila da peva bez muzike i svojim divljim nastupima ubrzo postala prava senzacija u Meksiku.

— Sviđam li im se? Pa, oni podivljaju — konstatovala je jednom prilikom.

Lupe se od ranih dana izdvajala mnogim faktorima neophodnim za uspeh, a među njima je i ambicija, koja je mogla mnogo da je košta. Naime, kada je u sedamnaestoj godini na jednom takmičenju za talente u svojoj školi zauzela drugo mesto, pokušala je da izvrši samoubistvo.

Holivudu nije trebalo mnogo da primeti Lupe Velez, a počela je u produkacijama tzv. B kategorije. Karakterom je odmah privukla pažnju — na kastingu za ulogu u filmu The Gaucho je besno odbila da skine cipele iako su joj rekli da u suprotnom neće dobiti ulogu. Ne samo što ju je dobila već je zavela i tadašnju megazvezdu Daglasa Ferbanksa.

 

Kritika je poludela za njom, kao i publika i filmadžije, a u jednom članku je navedeno da "kada Lupe napući usne, ne znaš hoće li te poljubiti, ugristi ili pljunuti".

Kao filmski svet, osvajala je i društvenu scenu, gde je uvek bila u centru pžanje, između ostalog i zbog ratova koje je vodila s drugim glumicama, a neke je i fizički napadala. Tako je Normi Širer jednom pretila nožem koji je uvek nosila u podvezici jer se — usudila da obuče crveno. Mnogima je pretila ubistvom, a najpoznatiju zavadu imala je s glumicom Libi Holman, s kojom je često imala fizičke okršaje i najavljivala da će je ubiti džinovskim dijamantom na svom prstenu.

 

Menjala je ljubavnike, ali najveću ljubav pronašla je na setu filma "Vučija pesma". Bio je to Gari Kuper, koji je bio toliko suprotan njoj. Dok je ona blia izuuzetno niska, on je imao više od 190 centimetara visine, a bio je toliko nežan prema divljoj Meksikanki da ju je to izluđivalo.

— Mislim da ću ubiti mog Garija — rekla je u jednom intervjuu nakon što se romansa zahuktala. — Jer se on ne ljuti kad je Lupe ljuta na njega.

Veza im je bila burna, puna strasti i ljubavi, ali i svađa, napada, turbulencija, a iscrpljeni Gari je konačno okončao vezu 1931. godine.

 

Velezova je uskoro osvojila Džonija Vajsmilera, najpoznatijeg po ulozi Tarzana, za kog je pričala da je "kao deo skulpture". I s ovim glumcem i bivšim olimpijskim plivačem Lupe se stalno svađala.

— Bez ikakvog razloga, udarim ga unos. On ustane i kaže: "Mama, udarila si me", a ja mu kažem: "Oh, dragi, tako mi je žao, udari sad ti mene" — ispričala je glumica u jednom intervjuu.

 

Par se venčao 1933. godine, a šminkeri na setu "Tarzana" žalili su se da im je bilo teško da sakriju Džonijeve modrice i ogrebotine. Veza je bila nasilna i nestabilna, a Lupe i Vajsmiler razveli su se 1939.

Međutim, uprkos svojoj naravi, Lupe je oduševljavala kolege s kojima je radila.

— Ona je bila potpuni individualac, ekcentrična do kraja — rekao je jedan njen prijatelj.

 

Bila je velikodušna, učestvovala u spasavanju mnogih ugroženih životinja, a njen broj telefona bio je javno dostupan svima kojima bi zatrebala njena pomoć. Na setu je bila surovi profesionalac i nije dopuštala svom karakteru da "kvari posao", a u pauzama je sve zabavljala imitacijama Grete Garbo i Širli Templ.

— Imala je taj dar da se ljudi pored nje osećaju slodobno — prisetio se jednom prilikom član ekipe sa snimanja jednog njenog filma.

 

Uprkos tome što se tih dana glumci koji nisu bele puti nisu kotirali najbolje u Holivudu i medijima, Lupe je bila vrlo uspešna. Mnogi su je prezirali, opisivali kao previše običnu, ni nalik fatalnim lepoticama tog vremena, a neki su išli tako daleko da su pisali kao nema stila i da je tipičan predstavnik najniže klase.

 

Zato njena karijera nikad nije postala ono što je mogla da bude, a ona nikad nije bila potpuno srećna.

 

— Nikad nije uspela da pronađe način da se oseti srećnom i zadovoljnom — rekla je njena asistentkinja Bjula Kinder.

— Ljudi misle da ja voim da se svađam. Ja moram da se svađam oko svega. Umorna sam zbog toga. Otkad sam bila beba, ja se svađam — priznala je Lupe jednom prilikom.

 

Sredinom četrdesetih, Lupe je zatrudnela tokom veze s austrlijskim žigolom Haraldom Ramondom i želela je da se uda za njega, ali ju je on odbio. Za Lupe, to je bila izdaja koja se ne oprašta.

Njena asistentkinja Bjula ušla je 14. dana decembra 1944, izjutra, spavaću sobu glumičine vile Casa Felicitas i pronašla je kako leži bez svesti u svojoj plavoj svilenoj pidžami, kose raširene po svilenom jastuku.

— Mislila sam da spava, bila je tako spokojna. Izgledala je tako majušno na tom ogromnom krevetu — pričala je kasnije Bjula i prisetila se da je na prvi pogled pomislila da je u pitanju lutka.

 

Ispostavilo se: Lupe je popila ogromnu količinu lekova za spavanje i oduzela sebi život u četvrtom mesecu trudnoće. U oproštajnom pismu koje je ostavila ocu svoje bebe istakla je da se nada da će joj Bog oprostiti i da je odabrala da ubije sebe i dete da ne bi ubila Haralda.

— Ne vidim za sebe drugi izlaz, zato zbogom i srećno ti bilo. Voli te Lupe — napisala je.

 

U pismu koje je ostavila Bjuli, glumica je zamolila asistentkinju da pazi na njene ljubimce.

Međutim, o njenoj smrti postoje mnogi mitovi koji su se vremenom razvijali. Iako je utvrđeno da je, kao posvećena katolkinja, Lupe izabrala samoubistvo kako bi izbegla stid jer je zatrudnela neudata, mnogi su verovali da to nije istina. Prema nekim teorijama, divlja i neukrotiva Lupe nikad se ne bi opterećivala time šta će svet reći i, zapravo, dugo se borila s depresijom, naročito u poslednjoj godini života. Zbog toga postoji pretpostavka da je Lupe imala i nelečene duševne probleme, najverovatnije bipolarni poremećaj.

Čuvena je i priča iz knjige "Holivudski Vavilon" Keneta Angera, po kojoj je Lupe pre smrti jela tešku meksičku hranu, nakon čega joj je pozlilo, pa je otišla do kupatila da povraća, da bi se usput okliznula i udarila glavom u šolju i potom se udavila. Navodno ju je sobarica Huanita pronašla sutradan, a ovo nema nikakvih potvrda i nema nijedan element iz zvaničnih izveštaja o smrti Lupe Velez, iako se pomenuta scena prikazala u mnogim televizijskim i filmskim interpretacijama kasnijih decenija.