Tijana i Sanja Ilić: Mala kreativna radionica uređena po feng-šui pravilima

Uo­či pred­sta­vlja­nja na­še ze­mlje na Evro­so­n­gu po­zna­ti ko­m­po­zi­tor otva­ra vra­ta svog do­ma, u ko­jem je nje­go­va su­pru­ga Ta­tja­na sve opre­mi­la po fe­ng-šui principima

Pre ne­go što je na Beo­vi­zi­ji od­neo po­be­du i sa svo­jom gru­pom Ba­l­ka­ni­ka pos­tao naš pred­stav­nik na Evro­so­n­gu, po­zna­ti ko­m­po­zi­tor Ale­k­san­dar Sa­nja Ilić osmi­slio je ce­lu pe­smu „No­va de­ca“ u stu­di­ju ko­ji se na­la­zi u nje­go­vom do­mu. Pros­tra­ni stan u Re­sa­v­skoj uli­ci ume­t­nik već dve go­di­ne de­li s ho­meo­pa­t­ki­njom Ta­tja­nom Ka­ra­ja­nov, s ko­jom se ve­n­čao u ok­to­bru 2016. go­di­ne. Ot­ka­ko su za­jed­no, Sa­njin stan pre­tr­peo je odre­đe­ne pro­me­ne, za ko­je je uglav­nom za­slu­žna Ta­tja­na, ko­ja je po­se­g­nu­la za pra­vi­li­ma fe­ng-šui­ja.

 

Naš stan se na­la­zi u dvo­ri­šnoj zgra­di i po­se­b­no mi se svi­đa to što je u cen­tru gra­da, a u okru­že­nju ipak vla­da ti­ši­na. U pro­le­će se ču­ju pti­či­ce, po­ja­vi se ko­ja ma­ca pod pro­zo­rom. Dvo­ri­šte sam sre­dio ta­ko da su ko­m­ši­je bi­le u ču­du. Pos­ta­vio sam sve­tla, klu­pe i sto­lo­ve, po­sa­dio cve­će i od­mah je de­lo­va­lo dru­ga­či­je," po­či­nje ko­m­po­zi­tor.

Ta­nja je ina­če No­vo­sa­đan­ka, a lju­bav pre­ma Sa­nji uči­ni­la je da na­pu­sti svoj grad.

 

- Ce­log ži­vo­ta sam go­vo­ri­la da ni­kad ne bih mo­gla da ži­vim u Beo­gra­du, ali de­si­lo se i to. U ovom sta­nu ima na­j­vi­še Sa­nji­nih stva­ri, ali ja sam ih ma­lo preu­re­di­la. Na­me­štaj je uglav­nom od nje­go­ve ma­j­ke i ba­ke. Bi­lo mu je žao da se odvo­ji od tih ko­ma­da, pa smo ih za­dr­ža­li. Ipak, bi­lo je ov­de mno­go ra­znih uspo­me­na i pre­d­me­ta o ko­ji­ma smo je­dan dan raz­go­va­ra­li i do­ne­li odlu­ku da se od do­brog de­la opros­ti­mo ka­ko bi­smo no­r­mal­no fu­n­k­cio­ni­sa­li. Ina­če, ko­m­ši­luk nam je fe­no­me­na­lan, oko nas su uglav­nom mu­zi­ča­ri pa nam bu­ka ne sme­ta - isti­če Ta­nja, dok je Sa­nja, kad je reč o se­li­d­ba­ma, do­neo ja­snu odlu­ku.

 

Tre­ba se ne­kad po­me­ri­ti u ži­vo­tu, pro­ba­ti i vi­de­ti. Ne­ko­li­ko pu­ta je tre­ba­lo da se pre­se­lim u Rim, Pa­riz i Nju­jo­rk, ali sva­ki put sam se vra­ćao ku­ći jer sam uvek shva­tao da je na­j­bo­lje ako mo­žeš ov­de le­po da ži­viš i se­bi priu­štiš pu­to­va­nja na sve te le­pe de­sti­na­ci­je - isti­če Sa­nja, ko­ji je u cen­tar gra­da do­šao iz Vi­šnji­č­ke ba­nje još dok je bio u bra­ku s na­šom pro­sla­vlje­nom glu­mi­com Zla­tom Pe­t­ko­vić.

- Bi­lo je to kra­jem de­ve­de­se­tih kad nam je sin An­drej jed­nog da­na re­kao da ne že­li vi­še da ži­vi u se­lu, i pre­ba­cio mi što ja u nje­go­vim go­di­na­ma ni­sam ži­veo na pe­ri­fe­ri­ji, već u sr­cu gra­da. Ubr­zo smo se pre­se­li­li u ovaj stan i shva­ti­li da mu je ide­ja bi­la veo­ma do­bra. Oda­v­de je sve mno­go la­k­še. Ra­ni­je sam mo­rao da do­la­zim u cen­tar gra­da po pe­va­če, do­vo­dim ih u Vi­šnji­č­ku ba­nju, a on­da je sve po­sle pos­ta­lo bli­zu - i re­sto­ra­ni, ban­ke, So­koj... Sve je na do­hvat ru­ke - pri­ča Sa­nja.

 

Na­sled­nik ko­ga je do­bio u pr­vom bra­ku od­se­lio se od ro­di­te­lja još dok je Zla­ta bi­la ži­va.

 

Imao je 17 go­di­na kad je oti­šao. Le­po smo se sla­ga­li, ali kao de­te ne­mi­r­nog du­ha jed­nog da­na nam je re­kao: „Ja bih oti­šao u naš dru­gi stan u Ma­j­ke Je­vro­si­me da učim.“ Zla­ta i ja smo bi­li pre­sre­ć­ni ro­di­te­lji. Do­la­zio je sva­ki dan kod nas na ru­čak i ve­če­ru, ali ni­kad vi­še ni­je ži­veo s na­ma. Bio je pot­pu­no sam, baš kao i dan-da­nas. Na ne­ki na­čin nas je pre­šao, ali smo po­sle shva­ti­li da je to bi­lo pa­me­t­no. Ula­ga­li smo u nje­ga i vo­di­li ra­ču­na pri­bo­ja­va­ju­ći se da će se i nje­mu, kao i ne­koj dru­goj beo­gra­d­skoj de­ci ko­ja ima­ju sve, de­si­ti da ni­šta u ži­vo­tu ne ura­di. Ali eto, uspeo je," po­no­san je ko­m­po­zi­tor.

Ina­če, Sa­nja i Ta­nja u svom ži­vo­t­nom pros­to­ru, u ko­jem ima­ju na­j­vi­še uspo­me­na s Kos­ta­ri­ke, i stva­ra­ju.

 

- Stu­dio mi je omi­lje­ni deo sta­na. Imam i svoj ku­tak za uče­nje, či­ta­nje i me­di­ta­ci­ju. Zbog bro­j­nih oba­ve­za spre­če­na sam da re­dov­no ula­zim u ku­hi­nju ia­ko vo­lim da ku­vam, smi­šljam re­ce­p­te i pra­vim zdra­ve na­pi­t­ke. Uglav­nom se hra­ni­mo po re­sto­ra­ni­ma, ali vo­di­mo ra­ču­na da uno­si­mo do­vo­lj­no vi­ta­mi­na i mi­ne­ra­la u or­ga­ni­zam - do­da­je Ta­nja, tre­nu­t­no po­sve­će­na i stu­di­ja­ma psi­ho­lo­gi­je, dok se Sa­nja sa osme­hom vra­ća u raz­go­vor.

 

- Ne­vi­đe­ni sam ta­le­nat za ku­va­nje, kad god na­pra­vim ka­j­ga­nu, uvek je ra­zli­či­ta, ali uku­sna. Ume­će je sa­mo od ja­ja i ne­kih si­t­nih ta­j­ni na­pra­vi­ti sva­ki put dru­ga­či­ju. Žao mi je što ne mo­gu da se ozbi­lj­ni­je ba­vim ku­li­na­r­stvom, jer sam krea­ti­van za špo­re­tom - ot­kri­va Sa­nja, ko­ji ipak svo­ju krea­ti­v­nost vi­še usme­ra­va ka no­ta­ma. Tre­nu­t­no je usred­sre­đen na pred­sta­vlja­nje Sr­bi­je na Evro­so­n­gu.

 

Kad je Sa­nja po­čeo da ko­m­po­nu­je me­lo­di­ju, stal­no sam uba­ci­va­la i do­da­va­la ne­što pa smo na kra­ju shva­ti­li da to mo­ra bi­ti za­jed­ni­č­ko de­lo. I do­bi­li smo me­lo­di­ju, a on­da smo se pi­ta­li ka­ko da te­k­st bu­de pri­ma­mljiv i za na­šu Beo­vi­zi­ju, a i za Evro­vi­zi­ju. Jer, jed­na je ku­l­tu­ra kod nas, a dru­ga u osta­t­ku Evro­pe. Do­šla sam na ide­ju da bi te­k­st tre­ba­lo da bu­de ve­zan za no­vo do­ba jer su u Evro­pi svi okre­nu­ti zdra­vom na­či­nu ži­vo­ta, osve­šću­ju se, le­če, či­ta­ju. Ta­mo se mno­go vo­di ra­ču­na o no­vim na­ra­šta­ji­ma, pa sam smi­sli­la da se obra­ti­mo tim ma­lim lju­di­ma i ti­ne­j­dže­ri­ma ko­ji se­de kod ku­će i gle­da­ju Evro­vi­zi­ju. Oni su pu­ni ra­znih da­ro­va ko­je ne­ko tre­ba da ot­klju­ča i po­ka­že, da ih mo­ti­vi­še," za­klju­ču­je Ta­nja.