Poznati glumac odgovara na naša pitanja o detinjstvu, seriji „Ubice mog oca“ i popularnosti koju je dobio zbog uloge inspektora Marjanovića.
Da li vam je angažman u serijama „Ubice mog oca“ i „Psi laju, vetar nosi“ doneo novu popularnost?
- U stvari, prvi put sam u karijeri postao „popularan“ zahvaljujući pre svega seriji „Ubice mog oca“ i „Vojna akademija“. Ljudi su počeli da me prepoznaju na ulici jer tu najviše likom ličim na sebe. Uglavnom sam do tada igrao pod nekom vrstom maske. Uživao sam, na primer, da u vreme emitovanja serije „Kraj dinastije Obrenović“ pričam s ljudima u trolejbusu kako je onaj glumac odigrao kralja a da do kraja razgovora oni ne shvate da sam to ja. Sad s nestrpljenjem čekam da ponovo igram Stavru i nadam se da će serija „Psi laju, vetar nosi“ biti nastavljena. Zavoleo sam tog probisveta, a sudeći po reakcijama na ulici, izgleda da ga i publika voli.
Tihomir Stanić: Pravio sam neverovatne gluposti
Scenarista Nataša Drakulić kaže da je Marjanović siva eminencija serije, lutkar koji upravlja marionetama. Da li i privatno držite sve konce u rukama i koliko mi danas možemo da upravljamo našim životima, a koliko to rade drugi?
- Ponekad se plašim kad prepoznam u razvoju događaja koliko toga sam predvideo i koliko je tačno da „u početku beše reč...“ Mislim da svest o tome koliko smo odgovorni za sopstveni život može veoma pozitivno da utiče na opšte stanje u društvu. Sve drugo je opravdanje za lenjost, fatalističku indolenciju i valjuškanje u blatu prespavanih prilika. Udobnost promašenih i propuštenih prilika lakše je sačuvati ako u drugima identifikujemo krivicu. Dakle, odlučuju o našim životima i Kurte i Murte, ali tek kad im i ako im dozvolimo i damo „mandat“.
