Zašto je devojka iz Srbije prijavila dostavljača koji joj je poslao poruku?

Jedno lice je zloupotrebilo svoj položaj i zbog toga je dobilo momentalan otkaz, sažetak je vesti o kojoj već dva dana priča cela Srbija. Ništa čudno, zar ne? 

Onaj ko zloupotrebljava činjenicu da su mu dostupne nečije privatne informacije mora da bude sankcionisan, u tome su svi saglasni. Međutim, ako se u sve ubace ključne reči "devojka", "dečko" i "telefon", sve postaje mnogo komplikovanije – makar na društvenim mrežama.

Dostavljač jedne kompanije pre nekoliko dana je, nakon što je dostavio hranu na adresu jedne devojke, odlučio da iskoristi to što mu je bio dostupan njen broj telefona tako što će pokušati da započne komunikaciju. Poslao joj je poruku s pitanjem kakva je bila hrana, što je ona ignorisala i odmah ga prijavila firmi, nakon čega joj se (sada već bivši) dostavljač javio porukom u kojoj je krivi za momentalni otkaz koji je dobio.

– Ej, samo da ti se zahvalim. Juče sam dobio otkaz na poslu zbog tebe. Ne mogu da verujem da si se žalila jer sam ti se javio na najnormalniji način i poslao jednu poruku, niti sam bio vulgaran niti bilo šta. Svaka čast, ne znam kakvu ti imaš korist od toga, ali, eto, ja sad posao više nemam niti imam mesečne prihode – napisao je, i dalje koristeći broj telefona koji mu je dostupan isključivo iz poslovnih razloga i za potrebe dostave hrane.

 

Reakcije na društvenim mrežama na "skrinšot" ovih poruka su razne: idu od apsolutne podrške devojci koja je iz istih stopa prijavila slučaj do zgražavanja nad njenim činom. Dominira ovo drugo. "Da je bio dobar frajer, ne bi se žalila", "Šta je ovo, ne sme čovek više ni da muva nekoga?", "Da je direktor, a ne dostavljač, baš da vidim što bi mu namestila otkaz", "Mogla je samo da blokira, čemu ovo?"... neki su od komentara.

I sve to nameće samo jedno pitanje. Kako, ali KAKO je biti toliko privilegovan i bez želje da sagledaš stvari iz drugog ugla da ne vidiš problem u ovome?

 

Prema nedavnom istraživanju Nacionalnog istraživanja o nasilju prema ženama i devojčicama u javnom prostoru u Srbiji u organizaciji FemPlatz, procenat žena u našoj zemlji koje se ne osećaju bezbedno je, u najmanju ruku, uznemirujuće visok. Neko bi rekao alarmantan.

Kako je utvrđeno, u Srbiji se 45 odsto žena plaši silovanja, ulica i javni prevoz su najčešća mesta na kojima su žene doživele nasilje, a čak 9,2% žena doživelo je pokušaj silovanja ili silovanje.

 

Svaka treća žena doživela je trubljenje, zviždanje i dobacivanje iz automobila i nasilničko ponašanje u javnom prostoru. Jedna u pet žena doživela je hvatanje i štipanje delova tela u javnom prostoru ili praćenje i uhođenje. U više od polovini slučajeva kada su žene doživele neki oblika nasilja u javnom prostoru bile su prisutne i druge osobe. U najvećem broju slučajeva, čak 69,9%, izostala je reakcija drugih osoba. Čak 71% žena koje su doživele nasilje u javnom prostoru nije prijavilo nasilje policiji. Samo 12% ispitanica je prijavilo nasilje, a od njih svaka druga navodi da ništa nije preduzeto po tom pitanju.

Sve to znači da za jednu ženu apsolutno nije i ne može da bude normalno da dostavljač zloupotrebi broj telefona tako što će pokušati da zapodene bilo kakvu komunikaciju. To je čovek kome ona nije dala broj telefona. Koji zna njenu adresu. Koji je možda primetio živi li sama. Koji može da bude najbolji čovek na svetu, a može da bude i razbojnik, otmičar, silovatelj, ubica.

 

Suvišno je objašnjavati koliko ovako nešto nije prihvatljivo, a posebno je zanimljiva činjenica da pomenuti muškarac ni na trenutak nije pomislio da radi nešto loše. Toliko je siguran u svoj potez i ne vidi problem u njemu da nastavlja da piše i nakon što je ostao bez posla, dok ga horde ljudi sličnog načina razmišljanja vatreno brane na društvenim mrežama.

 

Jer oni nikad nisu bili u situaciji da, kad primete da je iz autobusa za njima izašao muškarac koji ih je čudno gledao i nastavlja da hoda iza njih, izvade telefon i prave se da pričaju s nekim ko ih navodno čeka na kraju ulice. Nikad nisu idući pustom ulicom osetili paniku kada čuju korake iza sebe. Nikad nisu s društvom razmenjivali poruke da su bezbedno stigli kući nakon noćnog izlaska. Niti strepeli ako im drug ne javi da je stigao. A kad konačno budu kod kuće  –  šta ako se pojavi onaj dostavljač koji je sačuvao njihov broj i zna gde žive? Nikad nisu skrivali telo i sklanjali se jer ih neko posmatra onako kako ne žele, dobacivao im prostakluke, dodirivao ih bez njihove dozvole. Nisu pazili kojim će se ulicama kretati u koliko sati. Koga će kako pogledati. Šta će obući. Kako će sesti. 

Nikad.

A to je nešto sa čim žene žive celog života, od 12-13. godine, svakog dana. Na ulici, u školi, na poslu, svugde gde se nađu u istom prostoru s nepoznatim muškarcima.

 

Hajde da se dogovorimo da nam se omogući da se makar kod kuće osećamo bezbedno.