Pročitajte intervju s autorima serije Ostavljeni, nagrađene Pibodijem, čiju treću sezonu upravo gledamo na HBO.
- Kada je pala odluka o tome da će radnja biti postavljena u Australiji?
DL: Kao i mnogo drugih divnih ideja u ovoj seriji, počelo je kao šala. Onda su ljudi počeli da se pitaju da li sam se šalio. Onda su u toku druge sezone jednostavno zaključili da je to tako. Ostin je bio divno mesto za početak sezone. Smatrao sam da je Australija divno mesto za njen kraj.
TP: Meni je samo trebalo malo vremena da se naviknem na ideju. Kao i našim likovima, doduše. Postoji ona pesma Nemarnog Erika o tome kako je: Pretražio ceo svet, uzduž i popreko, tamo i ovamo, ma svuda, i možda će da ga nađu, a možda neće. Ali toliko daleko su morali da odu.
- Postoji i apokaliptična osobina koja se može pripisati Australiji. Da li je i to bio jedan od faktora za odabir?
DL: Ona jeste veoma primarna i antička, skoro kao da je van našeg vremena, makar pomalo. Tamo jednostavno postoji ta neverovatna energija koja skoro da je, u nedostatku bolje reči, kosmička, i to je veoma karakteristično za Australiju. Mislim da je, iz ugla belca, veoma zanimljivo otići u Australiju, i svi pričaju engleski. Pomisliš – o, svi izgledaju skoro kao ja, ali sam VEOMA daleko od kuće. Najdalje što mogu biti. Ako odeš u Tokio, znaš da si ti onaj Drugi. Ali ono što Australija ima a što prevari ljude jeste činjenica da si isto tako Drugi, ali kad se okreneš oko sebe, pomisliš: Ovo izgleda kao San Diego. I onda izađeš na makar 45 minuta od grada, i možeš da budeš pojeden tako lako. Postoji otprilike 80 miliona stvari koje mogu da te ubiju.
TP: Australijanci su veoma prezrivi prema tebi ako uspeš da dozvoliš da te nešto ubije.
- Ima toliko mnogo referenci ka lažnim prorocima u svim sezonama, ali izgleda da to dobija veći značaj u ovoj sezoni, kao politička apokalipsa na putu... da li ste se vi tako osećali dok ste je pravili?
DL: Mislim da reč prorok naglašava ideju o nekom ko tamo negde širi mudrost. Kevin nikada nije hteo ovo. Ako postoji ijedan lik sličan njemu u američkoj trci za predsednika, to je verovatno Džo Bajden, kome su svi govorili da se kandiduje, dok je on govorio ’’Ne, ne, ipak ne bih.’’ Voleo bih da je iko u našoj Sobi Pisaca pomislio da Tramp potencijalno može da dobije izbore, ili da je recept za malo distopijski pogled bio tu, ali istina je da smo svi bili veoma optimistični kada se radilo o pravcu u kom smo išli. I onda je došlo do 8. novembra, kada smo dobili taj osećaj Iznenadnog Odlaska: za dva sata, sve se promenilo. Živim u Los Anđelesu, gde su svi primarno liberali. Otišao sam na žurku sa balonima i hranom, svi su se smejali i, u roku od 90 minuta, ljudi su se grlili i plakali. Osetio sam da mi ovo liči na The Leftovers. Ne zato što mislim da je došao kraj svet, već zbog te ideje da svet može da se promeni tako brzo. Svi znaci upozorenja bili su tu i svi egocentrici su bili tu. Osećao sam se tako krivim. I to je još jedna stvar o Odlasku – postoji ideja da sam JA kriv za to, jer to nisam predvideo, nisam pokucao na dovoljno vrata, postao sam uobražen, prestao sam da slušam šta govori toliki broj Amerikanaca. Sada je period prisećanja, tuge i besa i toliko drugih stvari. Ali niko od nas to nije predvideo.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
