Džon Stečel daje sledeći primer: Mileva je saopštila Ajnštajnu da je trudna. Ubrzo zatim - to je bilo teško vreme za njih oboje, posebno zato što su, još nevenčani, živeli odvojeno - on svoj odgovor počinje ovako: "Upravo sam pročitao sjajan Lenardov rad o stvaranju katodnog zračenja pomoću ultravioletnog zračenja. Pod uticajem tog divnog štiva ispunjen sam tolikom srećom i takvom radošću da apsolutno moram nešto od toga da podelim s tobom. Budi srećna i nemoj se sekirati, draga. Neću te napustiti i sve ću dovesti do srećnog kraja."
Kako su tvrdili Evan Haris Voker i Senta Tremel-Plec, reči "naš rad" u Ajnštajnovom pismu Milevi od 27. marta 1901. („... da naš rad o relativnom kretanju dovedem do srećnog završetka!“) predstavljaju dokaz da je Mileva rešavala Albertu matematičke probleme i pomagala mu da savlada one iz fizike. Stečel smatra da su reči "naš rad o relativnom kretanju" napisane u emotivnom kontekstu, zato što u drugim pismima Ajnštajn to nigde ne pominje. Uvek govori o svom radu.
Primera radi, Ajnštajn je 19. decembra 1901. pisao Milevi: "U Cirihu sam proveo celo popodne sa Klajnerom i izneo mu svoje ideje o elektrodinamici pokretnih tela, a razgovarali smo i o svakojakim drugim problemima u fizici. (...) Savetovao mi je da objavim svoje ideje o teoriji elektromagnetnog zračenja pokretnih tela, zajedno sa eksperimentalnim metodom. On misli da je metod koji sam predložio najjednostavniji mogući i uz to najprimereniji."
Ključna stvar po Džonu Stečelu je sledeća: pisma upućuju da je najvažnja uloga koju je Mileva tih godina imala u njihovom intelektualnom odnosu bila - dragoceni sagovornik. Ajnštajn je osećao jaku potrebu da razjasni i razvija svoje zamisli kroz dijalog s drugima, a takvu ulogu su kasnije igrale i njegove kolege Mišel Beso i Konrad Habihtnakon što se preselio u Bern.
Razvod
Poslednje, ali ne najmanje važno, Evan Haris Voker iznosi tvrdnju svojstvenu teorijama zavere: "U februaru 1919. Albertov i Milevin brak se okončao razvodom. Milevi je pripalo starateljstvo nad decom, novčana sredstva za njihovo izdržavanje i alimentacija. U dodatku ugovora o razvodu Albert Ajnštajn se slaže da Milevi do poslednje krune isplati iznos buduće Nobelove nagrade koju će možda dobiti. On bi mogao zadržati slavu (...) a ona dobiti nagradu." Voker na kraju kaže: "Nalazim da je teško odupreti se zaključku da je Mileva, pravedno ili nepravedno, videla ovo kao svoju nagradu za ulogu koju je imala u razvoju teorije relativnosti."
Mileva nije želela da pristane na razvod i zbog njega se našla na ivici fizičkog i mentalnog sloma. Pošto je Nemačka izgubila Prvi svetski rat, 1919. godine Ajnštajn nije imao dovoljno nemačke valute da joj isplati. Ali svi su znali da će Nobelovu nagradu dobiti pre ili kasnije. Obećanje da će Milevi pripasti novac od nagrade takođe je pomoglo postizanju dogovora o razvodu.
