Prilikom podizanja pasoša Mara je rekla radnicima - Vidimo se 2028. godine!
- Ma zašto mi produžavate pasoš samo na toliko godina, zašto mi ne date doživotno ? Ko će vam opet ovde dolaziti za deset godina?, zapitala se 99-godišnja Mara Sušac kada je nedavno išla da produži dokument neophodan za putovanje.
Mara je na pragu 100. rođendana i jedina je osoba s toliko godina koja je zatražila produženje pasoša u konzulatu u Mostaru. Predati zahtev za produženje pasoša vozio ju je praunuk Benjamin koji je rođen u Nemačkoj, a studira u Mostaru.
- U Konzulatu su nam rekli kako niko njenih godina nije predao zahtev za produženje tog dokumenta. Najpre im je to bilo neobično jer jako retko i mlađi ljudi od Mare dolaze da produže pasoš. Kad im dođe neto rođen 1940, 1942. godine produži pasoš, neobično je, a ne ona kojoj je skoro 100 godina. Ipak, kasnije su svi hteli da razgovaraju s Marom jer je ona jako šaljiva osoba. Svi su je upamtili, priča kroz smeh.
Dodaje kako je prilikom podizanja pasoša Mara rekla radnicima: "Vidimo se 2028. godine."
U dokumentima piše da je Mara Sušac rođena 1921, ali komšije tvrde kako je ona zapravo 1919. godište. Naime, u vreme kada se Mara rodila, deca su prijavljivana kad bi se stiglo, tako da ta teorija nije isključena.
Kada Maru upitate koliko joj je godina, ona se samo nasmeje. Reč je o ženi koja je rođena u Trebižatu kod Čapljine, sa četiri godine ostala je bez majke, a sa samo 24 i bez supruga. Ima jedno dete, dvoje unučadi, dvoje praunučadi i jedno čukununuče. Život joj nije bio lagan, ali ona kaže kako je bila pametna i zahvaljujući tome preživela dva rata, brinula se o svekrvi, podigla ćerku koja danas živi u Nemačkoj, napravila kuću u Mostaru, a i danas se brine da joj je kuća uredna, ručak skuvan i vrt zasađen sezonskim povrćem.
- Iza kuće je moj vrt. Imam svega dovoljno za nas, domaćeg paradajza, paprika… Sve sama obrađujem, priča Mara, koja komšije često počasti trešnjama i smokvama koje sama ubere. I nije joj jasno zašto nam je sve to neobično kad nju zdravlje odlično služi.
- Šta je meni bilo prekopati dulum i frtalj, pa ja bih to završila za nekoliko sati, priseća se Mara. Penziju je zaradila u jednoj farbici, a uz to se bavila poljoprivredom i, kako kaže, "švercom".
Nije tada bilo nekih preduzeća. Radila sam u Duvanskoj pa na ciglani, sve je to bio fizički rad. Onda, kad se Lasta otvorila, prešla sam tamo, a uz to sam išla u Italiju po farmerke i posteljinu pa prodavala ovde. Poljoprivredne proizvode koje sam uzgojila vozila sam u Sarajevo na pijacu, priča Mara, dodavši kako je kuća u Ilićima napravljena upravo zahvaljujući poljoprivredi i "švercu".
Za supruga, bez kojeg je ostala pre pune 73 godine, kaže kako je bio najljepši u celom mjestu, a venčali su se u Sarajevu, gde su i živeli neko vreme i gde je on svirao.
- Ja sam tada bila pametna u Sarajevu, da sam bila glupa, ubili bi me u onome ratu. Nego sam bila dobra sa svakim i ćutala. Puno su mi tada pomogle komšije iz zgrade, koji su rekli - što imamo mi, imat ćeš i ti, priča Mara.
Na pitanje šta će joj pasoš, kaže kako joj je jednostavnije s njim prelaziti granicu, a planira da ode kod ćerke u Nemačku.
- Neću Jeli ništa govoriti, samo ću se pojaviti kod nje u Nemačkoj, a ona će se začuditi, nastavlja ova baka koja sve telefonske brojeve zna napamet.
NE PROPUSTITE
