Glumac raskošnog talenta govori o reakcijama publike na smrt junaka čiji je lik tumačio u seriji Vojna akademija, priseća se odrastanja u rodnom Užicu i dolaska u Beograd, objašnjava zašto misli da je možda trebalo da bude aktivniji kada je reč o ostvarivanju prijateljstava i otkriva zbog čega su pucale njegove bivše ljubavi, ali i čime ga je osvojila sadašnja devojka, koleginica Milena Radulović
Jesu li se vaše veze, kao na primer ona koja je javnosti bila najinteresantnija, sa koleginicom Anjom Alač, završavale zbog takvih stvari ili im je, jednostavno, isticao rok trajanja?
- Ne verujem da je to bilo zbog posla. Vremenom, to naprosto više nije bilo to i krenuli smo dalje. Posrećilo mi se da možda kao nikad ranije imam nekog ko razume sve to i zapravo mi obnavlja energiju na pravi način. Ne znam šta nosi sutra, ali sada to deluje tako.
Pričamo o Mileni Radulović?
- Da, ali ne bih baš mnogo da govorim o tome. Ona je još na fakultetu i ne znam koliko joj to treba. Ne krijemo mi ništa, ali kad je neko tako mlad, bolje je da je javnost primeti po onome što radi nego po tome s kim se voli. Istina, igrala je u seriji Jedne letnje noći, ali još je mnogo uloga pred njom i voleo bih da je ljudi povezuju sa projektima, a ne sa mnom.
I vi ste išli tim putem – počeli ste da radite dok ste još studirali?
- Na drugoj godini počeo sam da radim u pozorištu i to mi je mnogo značilo. A ovo sa serijom došlo je mnogo kasnije. U pravom trenutku, reklo bi se. Pretpostavljam da nije lako kad se to desi prerano, kao što je slučaj, recimo, sa Milošem Bikovićem. Taze sa faksa doživeti takvu popularnost, to mora da je teško, ostati pribran kad vrište gde god da te vide. Mnogo zavisi od same osobe, da li će se preterano uzneti ili reći sebi: čekaj, nisam ja baš toliko bitan.
Radovan Vujović: Ljubomora mi je strano osećanje
Vi ste s obe noge na zemlji, pomažete li svojoj devojci da se ona preterano ne uznese?
- Pomažem, ali ona je pametna, staložena, normalna i mislim da tu neće biti problema.
Jeste li tokom emitovanja Vojne akademije osetili da će vas lik pojesti, a publika nadalje identifikovati samo po njemu?
- To se dešava kod višegodišnjih projekata, kao što je bila britanska serija West End koja je trajala dve decenije, ljudi su bukvalno odrastali i starili pred kamerama. Ovde kod nas toga uglavnom nema. To bi eventualno moglo da se desi ukoliko godinama ne bih radio ništa drugo. Mislim da nemam taj problem jer sam već igrao svašta: muškarce, žene, muškarce raznih opredeljenja... Ali i to je zanimljivo: radili smo britanski pozorišni komad Bent po kom je snimljen i film, ovde je naslov preveden kao Izopačeni, i to je za mene bio veliki izazov. Radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata kad su gej ljude smeštali u logor. Ovo je zapravo ljubavna priča između dva logoraša, koja obuhvata i ljubavne scene. Naravno, oberučke sam prihvatio ulogu, ali sećam se da su komentari nekih kolega bili: Svaka čast, ja to ne bih mogao. Kad dobijem takav zadatak, uvek me interesuje da li to mogu i hoću li uspeti da savladam sebe. Ove sigurica uloge me ne zanimaju, tuda sam već prošao.
Krajevi iz kojih potičete poznati su i po specifičnom humoru, ljudi vole da podbadaju; kako vaše društvo odande gleda na uspehe koje postižete?
- Meni je super što tamo imam drugare iz srednje škole s kojima mogu da se ne čujem telefonom po šest meseci ili godinu dana, a onda kad se vratim, nastavimo tamo gde smo stali. Imamo isti odnos kao dok smo bili u srednjoj školi. Ima nas sedmoro-osmoro, letos sam baš bio na svadbi kod jednog od njih. Sad imamo i grupu na Vajberu pa smo intenzivnije u kontaktu i tu svako svakog podbada. Kad god se pojavim na televiziji ili u novinama, odmah krenu prozivke. Ali, niko tu nije pošteđen, vraćam istom merom. To je prijateljstvo koje duboko cenim jer se njihov odnos prema meni ne menja zbog toga što sam otišao u drugi grad ili mi se faca pojavljuje po novinama. Kad god imam vremena, volim da odem dole da ih obiđem. Neki su u Užicu, a drugi na Zlatiboru, pa se uglavnom okupljamo na planini. Tamo je uvek dobar provod.
Jesu li vaši roditelji ponosni na vas?
- Ponosni su i srećni kada vide da sam postao čovek. Mislim da im je to bitnije nego da li sam poznat. Najdraže mi je zbog babe i ona me čini radosnim kada se pojavim na televiziji ili u novinama, jer njoj to više znači nego meni. Kad ode u frizerski salon, da im pokaže novine... Onda tamo ima malo drugačiji tretman. Nisam imao nijednog dedu, pošto su mama i tata izgubili očeve kad su bili mladi. Odrastao sam sa dve babe i kad mi se ukazala prilika da budem priznat i poznat, to mi je bilo najvažnije zbog njih.
U Vojnoj akademiji više vas nema, postoji li nešto novo što pripremate?
- prošle godine snimao sam film sa Dejanom Zečevićem, on je režirao i Vojnu akademiju, zove se Izgrednici i potpuno je završen, ali premijeru tempiraju za neki od festivala. To je zanimljiv projekat jer je autorski. Reč je o crno-belom filmu, urbanoj priči o generaciji koja živi bez perspektive i bori se sa grubom svakodnevicom. U osnovi to je drama, ali ima i elemente trilera. Đorđe Milosavljević pisao je scenario i mislim da će film biti izuzetno zanimljiv publici. Pored toga, skoro sam imao premijere nekoliko predstava od kojih mi je jedna baš draga i značajna, to je komad U agoniji. Pravljena je u privatnoj produkciji i igra se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Krleža je stvarno poslastica za glumca i mislim da smo napravili dobru predstavu na visokom umetničkom nivou. U postavi smo Marija Visković, Branko Cvejić i ja. Već godinu dana igram i u predstavi Pazi šta želiš, takođe u privatnoj produkciji, s Aleksandrom Radojičićem i Sandrom Tomić. Za tu predstavu okupili smo se po privatnoj liniji i zaista uživamo dok je radimo jer se na svakom izvođenju desi nešto novo, svako od nas trudi se da na sceni zasmeje ovog drugog ili da mu nešto smesti. Pored toga, radim na nečemu što mi mnogo znači: napisao sam scenario za četiri epizode jedne serije, ali imam razrađenu celu sezonu. Reč je o kratkoj formi, komediji, i sada pokušavam da s Aleksandrom Radojičićem oformim produkcijski tim i da snimimo pilot. Od toga baš imam velika očekivanja. To može da bude smešno, drugačije i inovativno, a radnja se dešava u teretani.
