Glumac raskošnog talenta govori o reakcijama publike na smrt junaka čiji je lik tumačio u seriji Vojna akademija, priseća se odrastanja u rodnom Užicu i dolaska u Beograd, objašnjava zašto misli da je možda trebalo da bude aktivniji kada je reč o ostvarivanju prijateljstava i otkriva zbog čega su pucale njegove bivše ljubavi, ali i čime ga je osvojila sadašnja devojka, koleginica Milena Radulović
Strašna je tuga kad umre neko mlad, lep i talentovan, pa makar to bilo samo u televizijskoj seriji. Zbog toga je pre nekoliko sedmica, kad je u Vojnoj akademiji iznenada skončao jedan od glavnih likova Radisav Risović Ris, u tumačenju Radovana Vujovića (33), bezmalo došlo do nacionalne žalosti. Ipak, pri susretu s ovim mladim i darovitim glumcem, reklo bi se da ga je čitava ta pojava silno zabavila. Vedar je, nasmejan i uvek spreman na šalu. Za razliku od Risa, on je u životu imao baš dosta sreće.
Rođen je u Užicu, a kao i uvek kad se rodi lepo i pametno dete, svi su se pitali gde je klopka i koja će biti cena toga. Kad je tokom srednje škole upao u loše društvo i skoro pao na popravni, odahnuli su – to je to. Međutim, naš narod kaže: Ko ima sreće i kola mu se ždrebe. Radovan se direktno sa druge godine gimnazije iz prve upisao na Fakultet dramskih umetnosti. Vrlo brzo počeo je da dobija pozorišne uloge, a onda je stigla i serija koja je, ispostavilo se, dostigla milionsku gledanost. Vujoviću je, prema sopstvenom priznanju, slava koja je usledila veoma značajna pošto je njegovoj babi dala pravo na to da bude glavna u frizerskom salonu.
Ljubavni život atraktivnih ljudi najčešće je komplikovan, ali kod ovog glumca nije tako. Imao je nekoliko lepih veza bez preteranih trzavica, koje se nisu završavale suzama i dramama, već im je, prema njegovim rečima, naprosto istekao rok trajanja. Poslednja romansa o kojoj se pričalo bila je sa glumicom Anjom Alač. Sada je u ljubavi sa mladom koleginicom Milenom Radulović, koja je još na Akademiji, ali je već imala značajnu ulogu u televizijskoj seriji Jedne letnje noći.
Bez obzira na nekoliko pozorišnih uloga koje igra i projekata koji su tek u pripremi, Radovan je predusretljiv, staložen i odlično raspoložen za nekog ko je nedavno umro.
I? Kako je biti mrtav? Jeste li zaista morali da se pravdate rodbini zbog toga što je vaš lik u seriji Vojna akademija umro?
- Kao i svako drugo ljudsko biće, tako i ja ponekad razmišljam o svojoj smrti. Ali, ovo je bilo ludo iskustvo. Nisam očekivao da će reakcije biti baš takve. Znali smo da će to biti šok za publiku, jer nikad se u nekoj domaćoj seriji nije desilo da glavni lik umre. U epizodi pre toga napravljena je određena priprema, bio sam zarobljen i borio se, bilo je napeto, a onda je emitovana sledeća u kojoj već kreće polako da se odmotava ta činjenica. U tom trenutku već su krenule reakcije prijatelja i profesora s Akademije, a onda su ljudi počeli da pišu na društvenim mrežama. Odjednom sam imao 500 poruka u inboksu. I klinci i odrasli jednako su mi javljali da piju leksilijume i bromazepame, kako deca plaču i ne mogu danima da se smire. Nakon toga počeli su da me zaustavljaju na ulici i pitaju zašto sam morao da umrem, šta mi je to trebalo, zbog čega nije neko drugi... Iznenadio me volumen te reakcije. Stvarno nisam očekivao da će se ljudi baš toliko potresti. Ipak je to serija, ali naša publika zbivanja na ekranu često poistovećuje sa stvarnošću. Uglavnom, prvo mi je bilo čudno, a posle i pomalo drago. Kad sam već otišao, bar sam otišao u velikom stilu. I tek tada video sam koliko u stvari ljudi vole tu seriju, koliko su je pratili i vezali se za likove. Ludo je biti mrtav.
Rodom ste iz Užica, šta mislite zašto je čak i na prestoničkoj dramskoj sceni više onih koji su došli iz drugih gradova nego samih Beograđana?
- Dobro, ima i Beograđana, tu su bili Dragan Nikolić, Bora Todorović, tu je Vlasta Velisavljević. Nisam razmišljao toliko o tome, ali možda je prednost glumaca iz drugih gradova u tome što Beograd nije Srbija. To je moje iskustvo koje sam sakupio najviše igrajući predstave po manjim mestima u zemlji. Beograd i Novi Sad su drugi svet u odnosu na, recimo, Užice gde ljudi vode život koji gotovo da nema sličnosti s onim van glavnog grada. Zato ljudi odavde vremenom počnu da gube tu realnu sliku šta je naš mentalitet i duh našeg naroda. Drugo, tu je i taj nepresušni izvor različitih karaktera, imao sam u Užicu sprat iznad sebe komšije koji su kao dramski likovi, i to svako na svoj način. Nekad mi se čini da bih ceo život mogao da crpem glumačku inspiraciju samo iz ljudi koje sam sretao u zgradi, u svom dvorištu. Pored toga, dosta dramske literature, na primer Nušić, bavi se upravo provincijom, a to su neki likovi koje realno poznajem. Onaj ko nije imao priliku da sretne takve ljude u stvarnosti, mora da ih izmisli jer nema u potpunosti jasnu predstavu o njima.
Radovan Vujović: Konačno sam našao onu pravu
Koliko ste godina imali kad ste došli u Beograd?
- Upisao sam se na Fakultet dramskih umetnosti tačno na dan kad sam napunio sedamnaest godina, po završenoj drugoj godini Užičke gimnazije. U septembru je bio prijemni, a i tačno 8. bio je ispit za uži krug onih koji su prošli. I zaista, tu motivacija igra ozbiljnu ulogu. Dođeš i moraš da se snađeš. Nemaš ovde nikog kome možeš da se obratiš za pomoć, nemaš mamu i tatu da budeš zbrinut. Osim toga, otkad sam došao u Beograd, meni je život ovde bio samo bolji u odnosu na ono ranije. U malom mestu čovek nema priliku da upozna toliko ljudi i vidi toliko različitih stvari, da prati toliko zbivanja, a ovde su mogućnosti gotovo neograničene. Ipak, ljudi ovde imaju prijatelje iz detinjstva, a ja sam, tek kad sam došao, počeo da gradim prijateljstva. Sada kad se osvrnem, vidim koliko sam tu propuštao. U toj sferi mogao sam da budem aktivniji ali, opet, ne možeš sve. Imam neki uzak krug prijatelja i to mi je sasvim dovoljno.
Nastavak intervjua na sledećoj strani...
Jesu li se roditelji protivili upisivanju na glumu zbog toga što je reč o neizvesnoj profesiji?
- Nisu jer je moje školovanje išlo tako da je Akademija bukvalno došla kao spas. Moj brat bio je vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, nakon toga upisao se na molekularnu biologiju, doktorirao je i sada predaje na Biološkom fakultetu. Meni baš nije išlo tako. Pred kraj osnovne, već se videlo da neću imati Vukovu diplomu, krenula je gimnazija, u prvoj godini već nisam bio odličan, već vrlo dobar, u drugoj godini tu su već bili kečevi i popravke, da sam pošao u treću, mislim da bih pao na popravni. Zapravo, skoro sam siguran. Pitanje je šta bi bilo sa mnom da sam stigao na četvrtu godinu. Upao sam u problematično društvo... Zbog svega toga roditelji su ipak rekli: Idi probaj, ko zna šta će biti, teško da može lošije od ovoga. Kad sam ušao u uži izbor, već su se zainteresovali, a kad sam i taj krug prošao, odahnuli su. Inače, nisu imali ideju šta će sa mnom, ali ispalo je da sam se upisao na fakultet dve godine ranije. Kad sam diplomirao u 21. godini, svima sam zapušio usta.
Kad ste došli na Akademiju, em ste bili iz manje sredine, em mlađi od ostalih; koliko je to bilo teško?
- Bio sam malo zaostaliji u raznim stvarima i ni o čemu ništa nisam znao. Upisao sam se na Fakultet dramskih umetnosti, a pre toga pogledao sam samo jednu predstavu u užičkom pozorištu, bio je to dečji komad Kapetan Džon Piplfoks. Mnogo toga za mene je bilo nepoznato, na primer, nisam znao šta je mizanscen. U prvom semestru vidim svi nešto pominju mizanscen, a ja gledam šta je sad to? Shvatio sam da to ima neke veze sa parketom pošto svi pokazuju na scenu. A onda, kad sam naučio o čemu je reč, pa tome nije bilo kraja. Stalno sam se ubacivao: Vidi, moramo da popravimo mizanscen. Dosta sam učio, ali i klasa je bila odlična, sjajno smo se slagali. Ja sam bio iz Užica, dvoje iz Kragujevca, pa iz Lazarevca... Bilo nas je dosta sa strane, ali i ovi koji su iz Beograda bili su super.
Kako se razumete sa bratom naučnikom?
- Istina je da nam se pogledi na život pomalo razlikuju, on je ipak naučnik i traži odgovore na suštinska pitanja. Pokušava da nađe egzaktna rešenja za svaki problem. Ja sam potpuno van toga. Ne verujem u formule, sumnjam da one mogu da nam daju odgovore o čoveku, da će nauka, otkrivši sve, razjasniti zašto se zaljubljujemo. Brat mi kaže: To je sve hemijski proces, promena u mozgu na hormonskom nivou. Ali, ne zna da mi kaže zašto do nje nekad dođe, a nekad ne. Postoji neka tajna koju čak ni naučnici ne mogu da razotkriju. Ne mogu se svi odgovori naći na ovom svetu. Ipak, zanimljivo je pričati s njim. Ozbiljna je ta nauka. I čovek mora da bude posebnog kova da bi se time bavio u ovoj zemlji. Mada, neki to kažu i za glumu. Moglo bi se reći da smo obojica izabrali ekstremno neprofitabilne grane za ovaj trenutak u ovoj državi.
Ali, uspeli ste?
- Uslovno rečeno da, mada sve to može mnogo bolje.
Ipak, delujete kao srećan čovek, šta vam više treba?
- S godinama mnogo sam više učio šta neću nego šta hoću. A to što sam srećan, nema mnogo veze s okolnostima. Voleo bih da gostujemo u nekom selu, pa kad pitam koliko je karata prodato, da čujem: Desetina, šta da ti kažem, vreme je poljskih radova inače bi sve otišle. A ne ovako, ne mogu da se prože ni za kartu koja košta trista dinara. To me zaboli. Zadovoljan sam onim što sam postigao, život je preda mnom.
Koliko je čoveku koji profesionalno prolazi kroz ekstremna emotivna stanja teško da se zaljubi u stvarnosti? Nakon svih osećanja izbačenih pred kamerom i na sceni, koliko ih ostaje za privatnu upotrebu?
- Glumački poziv svakako utiče na lični život, posebno kad imam malo više posla ili radim na nekoj zahtevnijoj ulozi koja me dodatno okupira, pa se desi da nemam strpljenja, energije i pažnje za tu drugu osobu. Zato je bitno da pored sebe imam nekog ko to razume, ko ne samo što će to tolerisati, već će me podržati i biti uz mene. Neće mi oduzimati energiju, već će je davati. Ume da bude naporno.
Nastavak intervjua na sledećoj strani...
Jesu li se vaše veze, kao na primer ona koja je javnosti bila najinteresantnija, sa koleginicom Anjom Alač, završavale zbog takvih stvari ili im je, jednostavno, isticao rok trajanja?
- Ne verujem da je to bilo zbog posla. Vremenom, to naprosto više nije bilo to i krenuli smo dalje. Posrećilo mi se da možda kao nikad ranije imam nekog ko razume sve to i zapravo mi obnavlja energiju na pravi način. Ne znam šta nosi sutra, ali sada to deluje tako.
Pričamo o Mileni Radulović?
- Da, ali ne bih baš mnogo da govorim o tome. Ona je još na fakultetu i ne znam koliko joj to treba. Ne krijemo mi ništa, ali kad je neko tako mlad, bolje je da je javnost primeti po onome što radi nego po tome s kim se voli. Istina, igrala je u seriji Jedne letnje noći, ali još je mnogo uloga pred njom i voleo bih da je ljudi povezuju sa projektima, a ne sa mnom.
I vi ste išli tim putem – počeli ste da radite dok ste još studirali?
- Na drugoj godini počeo sam da radim u pozorištu i to mi je mnogo značilo. A ovo sa serijom došlo je mnogo kasnije. U pravom trenutku, reklo bi se. Pretpostavljam da nije lako kad se to desi prerano, kao što je slučaj, recimo, sa Milošem Bikovićem. Taze sa faksa doživeti takvu popularnost, to mora da je teško, ostati pribran kad vrište gde god da te vide. Mnogo zavisi od same osobe, da li će se preterano uzneti ili reći sebi: čekaj, nisam ja baš toliko bitan.
Radovan Vujović: Ljubomora mi je strano osećanje
Vi ste s obe noge na zemlji, pomažete li svojoj devojci da se ona preterano ne uznese?
- Pomažem, ali ona je pametna, staložena, normalna i mislim da tu neće biti problema.
Jeste li tokom emitovanja Vojne akademije osetili da će vas lik pojesti, a publika nadalje identifikovati samo po njemu?
- To se dešava kod višegodišnjih projekata, kao što je bila britanska serija West End koja je trajala dve decenije, ljudi su bukvalno odrastali i starili pred kamerama. Ovde kod nas toga uglavnom nema. To bi eventualno moglo da se desi ukoliko godinama ne bih radio ništa drugo. Mislim da nemam taj problem jer sam već igrao svašta: muškarce, žene, muškarce raznih opredeljenja... Ali i to je zanimljivo: radili smo britanski pozorišni komad Bent po kom je snimljen i film, ovde je naslov preveden kao Izopačeni, i to je za mene bio veliki izazov. Radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata kad su gej ljude smeštali u logor. Ovo je zapravo ljubavna priča između dva logoraša, koja obuhvata i ljubavne scene. Naravno, oberučke sam prihvatio ulogu, ali sećam se da su komentari nekih kolega bili: Svaka čast, ja to ne bih mogao. Kad dobijem takav zadatak, uvek me interesuje da li to mogu i hoću li uspeti da savladam sebe. Ove sigurica uloge me ne zanimaju, tuda sam već prošao.
Krajevi iz kojih potičete poznati su i po specifičnom humoru, ljudi vole da podbadaju; kako vaše društvo odande gleda na uspehe koje postižete?
- Meni je super što tamo imam drugare iz srednje škole s kojima mogu da se ne čujem telefonom po šest meseci ili godinu dana, a onda kad se vratim, nastavimo tamo gde smo stali. Imamo isti odnos kao dok smo bili u srednjoj školi. Ima nas sedmoro-osmoro, letos sam baš bio na svadbi kod jednog od njih. Sad imamo i grupu na Vajberu pa smo intenzivnije u kontaktu i tu svako svakog podbada. Kad god se pojavim na televiziji ili u novinama, odmah krenu prozivke. Ali, niko tu nije pošteđen, vraćam istom merom. To je prijateljstvo koje duboko cenim jer se njihov odnos prema meni ne menja zbog toga što sam otišao u drugi grad ili mi se faca pojavljuje po novinama. Kad god imam vremena, volim da odem dole da ih obiđem. Neki su u Užicu, a drugi na Zlatiboru, pa se uglavnom okupljamo na planini. Tamo je uvek dobar provod.
Jesu li vaši roditelji ponosni na vas?
- Ponosni su i srećni kada vide da sam postao čovek. Mislim da im je to bitnije nego da li sam poznat. Najdraže mi je zbog babe i ona me čini radosnim kada se pojavim na televiziji ili u novinama, jer njoj to više znači nego meni. Kad ode u frizerski salon, da im pokaže novine... Onda tamo ima malo drugačiji tretman. Nisam imao nijednog dedu, pošto su mama i tata izgubili očeve kad su bili mladi. Odrastao sam sa dve babe i kad mi se ukazala prilika da budem priznat i poznat, to mi je bilo najvažnije zbog njih.
U Vojnoj akademiji više vas nema, postoji li nešto novo što pripremate?
- prošle godine snimao sam film sa Dejanom Zečevićem, on je režirao i Vojnu akademiju, zove se Izgrednici i potpuno je završen, ali premijeru tempiraju za neki od festivala. To je zanimljiv projekat jer je autorski. Reč je o crno-belom filmu, urbanoj priči o generaciji koja živi bez perspektive i bori se sa grubom svakodnevicom. U osnovi to je drama, ali ima i elemente trilera. Đorđe Milosavljević pisao je scenario i mislim da će film biti izuzetno zanimljiv publici. Pored toga, skoro sam imao premijere nekoliko predstava od kojih mi je jedna baš draga i značajna, to je komad U agoniji. Pravljena je u privatnoj produkciji i igra se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Krleža je stvarno poslastica za glumca i mislim da smo napravili dobru predstavu na visokom umetničkom nivou. U postavi smo Marija Visković, Branko Cvejić i ja. Već godinu dana igram i u predstavi Pazi šta želiš, takođe u privatnoj produkciji, s Aleksandrom Radojičićem i Sandrom Tomić. Za tu predstavu okupili smo se po privatnoj liniji i zaista uživamo dok je radimo jer se na svakom izvođenju desi nešto novo, svako od nas trudi se da na sceni zasmeje ovog drugog ili da mu nešto smesti. Pored toga, radim na nečemu što mi mnogo znači: napisao sam scenario za četiri epizode jedne serije, ali imam razrađenu celu sezonu. Reč je o kratkoj formi, komediji, i sada pokušavam da s Aleksandrom Radojičićem oformim produkcijski tim i da snimimo pilot. Od toga baš imam velika očekivanja. To može da bude smešno, drugačije i inovativno, a radnja se dešava u teretani.
