Glumac raskošnog talenta govori o reakcijama publike na smrt junaka čiji je lik tumačio u seriji Vojna akademija, priseća se odrastanja u rodnom Užicu i dolaska u Beograd, objašnjava zašto misli da je možda trebalo da bude aktivniji kada je reč o ostvarivanju prijateljstava i otkriva zbog čega su pucale njegove bivše ljubavi, ali i čime ga je osvojila sadašnja devojka, koleginica Milena Radulović
Jesu li se roditelji protivili upisivanju na glumu zbog toga što je reč o neizvesnoj profesiji?
- Nisu jer je moje školovanje išlo tako da je Akademija bukvalno došla kao spas. Moj brat bio je vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, nakon toga upisao se na molekularnu biologiju, doktorirao je i sada predaje na Biološkom fakultetu. Meni baš nije išlo tako. Pred kraj osnovne, već se videlo da neću imati Vukovu diplomu, krenula je gimnazija, u prvoj godini već nisam bio odličan, već vrlo dobar, u drugoj godini tu su već bili kečevi i popravke, da sam pošao u treću, mislim da bih pao na popravni. Zapravo, skoro sam siguran. Pitanje je šta bi bilo sa mnom da sam stigao na četvrtu godinu. Upao sam u problematično društvo... Zbog svega toga roditelji su ipak rekli: Idi probaj, ko zna šta će biti, teško da može lošije od ovoga. Kad sam ušao u uži izbor, već su se zainteresovali, a kad sam i taj krug prošao, odahnuli su. Inače, nisu imali ideju šta će sa mnom, ali ispalo je da sam se upisao na fakultet dve godine ranije. Kad sam diplomirao u 21. godini, svima sam zapušio usta.
Kad ste došli na Akademiju, em ste bili iz manje sredine, em mlađi od ostalih; koliko je to bilo teško?
- Bio sam malo zaostaliji u raznim stvarima i ni o čemu ništa nisam znao. Upisao sam se na Fakultet dramskih umetnosti, a pre toga pogledao sam samo jednu predstavu u užičkom pozorištu, bio je to dečji komad Kapetan Džon Piplfoks. Mnogo toga za mene je bilo nepoznato, na primer, nisam znao šta je mizanscen. U prvom semestru vidim svi nešto pominju mizanscen, a ja gledam šta je sad to? Shvatio sam da to ima neke veze sa parketom pošto svi pokazuju na scenu. A onda, kad sam naučio o čemu je reč, pa tome nije bilo kraja. Stalno sam se ubacivao: Vidi, moramo da popravimo mizanscen. Dosta sam učio, ali i klasa je bila odlična, sjajno smo se slagali. Ja sam bio iz Užica, dvoje iz Kragujevca, pa iz Lazarevca... Bilo nas je dosta sa strane, ali i ovi koji su iz Beograda bili su super.
Kako se razumete sa bratom naučnikom?
- Istina je da nam se pogledi na život pomalo razlikuju, on je ipak naučnik i traži odgovore na suštinska pitanja. Pokušava da nađe egzaktna rešenja za svaki problem. Ja sam potpuno van toga. Ne verujem u formule, sumnjam da one mogu da nam daju odgovore o čoveku, da će nauka, otkrivši sve, razjasniti zašto se zaljubljujemo. Brat mi kaže: To je sve hemijski proces, promena u mozgu na hormonskom nivou. Ali, ne zna da mi kaže zašto do nje nekad dođe, a nekad ne. Postoji neka tajna koju čak ni naučnici ne mogu da razotkriju. Ne mogu se svi odgovori naći na ovom svetu. Ipak, zanimljivo je pričati s njim. Ozbiljna je ta nauka. I čovek mora da bude posebnog kova da bi se time bavio u ovoj zemlji. Mada, neki to kažu i za glumu. Moglo bi se reći da smo obojica izabrali ekstremno neprofitabilne grane za ovaj trenutak u ovoj državi.
Ali, uspeli ste?
- Uslovno rečeno da, mada sve to može mnogo bolje.
Ipak, delujete kao srećan čovek, šta vam više treba?
- S godinama mnogo sam više učio šta neću nego šta hoću. A to što sam srećan, nema mnogo veze s okolnostima. Voleo bih da gostujemo u nekom selu, pa kad pitam koliko je karata prodato, da čujem: Desetina, šta da ti kažem, vreme je poljskih radova inače bi sve otišle. A ne ovako, ne mogu da se prože ni za kartu koja košta trista dinara. To me zaboli. Zadovoljan sam onim što sam postigao, život je preda mnom.
Koliko je čoveku koji profesionalno prolazi kroz ekstremna emotivna stanja teško da se zaljubi u stvarnosti? Nakon svih osećanja izbačenih pred kamerom i na sceni, koliko ih ostaje za privatnu upotrebu?
- Glumački poziv svakako utiče na lični život, posebno kad imam malo više posla ili radim na nekoj zahtevnijoj ulozi koja me dodatno okupira, pa se desi da nemam strpljenja, energije i pažnje za tu drugu osobu. Zato je bitno da pored sebe imam nekog ko to razume, ko ne samo što će to tolerisati, već će me podržati i biti uz mene. Neće mi oduzimati energiju, već će je davati. Ume da bude naporno.
Nastavak intervjua na sledećoj strani...
