Story: Koje metode koristite da pobedite sujetu i ostanete na zemlji?
Postoji imaginarni dečak od 11 godina, moj imenjak i prezimenjak, koji je sanjao neke snove. Taj dečak me dočeka posle svih premijera, uspeha, aplauza, pohvala, pa i tih zaljubljenih devojaka kojih, eto, vidim da ima iako sam frajer zonske lige. Sedi u pidžami na jorganu i gleda me u zenicu dublje nego iko.
Dublje nego bilo koji mentor ili idol kom si se klanjao. I tog malog ne mogu da lažem. Kad me on opomene, mene je sramota. A uzletimo svi, moramo da krešemo svoja krila. Samo ograničena sloboda jeste sloboda. Neograničena sloboda je anarhija. Haos. Neproduktivna atmosfera za život i rad. Hvala na konstataciji i toj velikoj reči – ljudskost. Ali, ljudskost je zadatak.
Nije osvojiva kategorija. Nije nešto što se dobije pa se ima. Ona časkom isklizne, ne znaš ni kad si je izgubio i onda moraš ponovo da je tražiš, ponovo da je zaslužuješ. Eto, samopouzdanje je postalo stvar koja ti, kao, pripada – rođenjem u određenoj porodici, gradu ili ulici, zbog zgrade u kojoj živiš ili automobila koji voziš.
A kad se ispod tog samopouzdanja malo zagrebe, ne ostane ništa. Promaja. Takvi ljudi se zalete i nalete na budalu koja će im pokazati da su ortopedske povrede ništa u odnosu na one duševne. Na budalu koja će ih tako ispreskakati da će im oduzeti talenat za glumu i veru u život. U našem poslu to je najvidljivije, a i tu ima mnogo razmaženih ljudi."
Story: Kad se pomene vaše ime, osim vrhunskih uloga, ljudi često pomisle i na vašu prijatnu prirodu, lišenu arogancije uobičajene za uspešne?
Nevidljiva je granica između samopouzdanja i arogancije. Samopouzdanje je nešto što je čoveku potrebno da bi se bavio bilo kojim poslom, a posebno umetničkim. A arogancija je podrazumevanje sebe, svog kvaliteta i delotvornosti... Tu se saplete čovek.
Kad kaže: Znam ovu krivinu, ovuda sam prošao hiljadu puta, ne moram da oduzimam gas. I eto rakuna, eto pacova, eto jazavca... I bolje da pogineš nego da ostaneš invalid. Kad vidiš da nemaš šanse, daj gas, bar idi ko čovek."
Story: Osećate li se kao da ste odabrani?
Fascinira nas taj elitizam. Pre neko veče imao sam čast da budem na tribini sa Vladetom Jerotićem. Pred njim sam imao šest godina, nisam znao ni da čitam ni da pišem. Plus, kad je on čuo da ću biti tamo, rekao je: Aha, dobar dečak. Pričali smo o odnosu medija prema kulturi.
Snishodljivo sam mu pre razgovora najavio: Profesore, ja ću možda nešto malo pričati, ali volim da vas slušam i hoću nešto da naučim. Odgovorio mi je: Nemoj, molim te, sine, hajde da razgovaramo. Na kraju mi je rekao: Mislio sam da si veći optimista. Nisi pesimista, ali si jedan lepi realista koji veruje u kraj. Ili, što bi rekli na jugu: Kraj mnogo kazuje. U godinama dok još ne znamo ko smo i šta smo, sve nas opčini neki elitizam, nešto što nas zaslepljuje svetlošću koja je, ipak, spoljna.
Vremenom, pošto sam od jedanaeste u pozorištu, već sa četrnaest ili petnaest provalio sam hijerarhije, ego, kad se kome šta objašnjava, kad ne. Sve nas to zaslepi i oduševi, ali ono što me je stvarno intrigiralo i vuklo bili su Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Mrgud Radovanović... Ti ljudi koji su, što bi rekli klinci, prešli igricu.
Kao da su rekli: Bio sam na vrhu, lepo je tu, ali šta ću sad ovde sam? Dole je dešavanje. Na vrhu je promaja, nema čovek s kim, nema ni koga da nauči ni od koga da nauči. I Radovan Miljanić, Boris Komnenić, Voja Brajović."
Story: Padnete li ponekad u iskušenje da nešto uradite s pola snage?
Sinoć sam sedeo sa Davorom Janjićem, rodilo se drugarstvo između nas, na istoj smo frekvenciji kad je reč o umetnosti, filmovima, knjigama... Dobio sam divan kompliment od njega, rekao mi je da bilo da igram u sitkomima, reklamama ili bilo čemu drugom, sve je to za mene Šekspir. Ti sve to punom nogom, nema bruke. Ja mu kažem: Ne postoji tezga ako je ti svojim odnosom ne napraviš. Tek kad kažeš: Daj, ovo ćemo da odradimo, onda postaje tezga.
Pitak i plitak sadržaj. Ali ako daš sebi u zadatak da dižeš publici lestvicu, to je nešto drugo. Već sam mator, pa kad mi reditelj kaže: Super ti je to, duhovito je, ali to treba i baba kod kuće da razume. Onda mu kažem: Vidi, to mora i njen čukununuk da razume. Hajde time da se bavimo.
Ljubomir Bandović: Poraz je škola, pobeda je samo nagrada
Ima i posle ovoga. Narod je navikao na komfor, a zadatak svih nas koji se bavimo nekim vrstama duhovnog kulinarstva jeste da pokažemo da je teži put pravi put. Ako je put do pakla popločan dobrim namerama, put do raja nije popločan uopšte. Tražiš ga i prtiš sam i ta je staza samo tvoja."
Story: Uz ogroman broj uloga od kojih, kako ste priznali, svaku igrate do maksimuma, ne plašite li se da ćete izgoreti prerano?
Najbolja Dobra, Anica, i veliki Pele, Dragan Petrović, oni paze na sebe. Vode računa šta će i kad će jesti, koliko je to kalorija, da li je posno, mrsno, presno, na ulju... Dok smo radili Hipnozu jedne ljubavi, danima sam ih slušao kako pričaju o tome.
Pre neki dan baš sam ih aktivno slušao i Anica se okrene i pita: Šta? Kažem joj: Toliko mi je drago što ćete preživeti! Što se mene tiče, bolje da izgorim u plamenu nego da se ugasim od čuvanja sebe. Kad pretičem kamion i kad na pola vidim da iz suprotnog smera ide auto, ja dodajem gas, nikad ne kočim.
Imam četiri banke, sad sam u zenitu, sad sam pri šutu, ako sad ne dodam gas, kad ću? Ne da bih ostavio nešto i da bi ljudi govorili o meni, već da kad dođem kući, onaj mali skoči iz kreveta i zvekne mi šamarčinu, gurne prst u uvo i kaže: Ponosan sam, bravo. To je agenda mog života. Izgorim, i? Šta?"
