Teško je razlučiti da li je Ljubomir Bandović (40) glumačka ili ljudska gromada, možda zbog toga što nijedno od ta dva ne bi bilo pogrešno reći. Kao glumac, bilo da igra u teškoj pozorišnoj drami, društveno-odgovornoj seriji o trgovini ljudima, zabavnom sitkomu ili najobičnijoj televizijskoj reklami, Bandović se u ulogu upušta svim srcem i, kako kažu njegove kolege, igra Šekspira.
S druge strane, suprotno velikom broju glumačkih i drugih zvezda koje su dosegle slavu i uspeh, Ljubomir je u komunikaciji neposredan, vedar, otvoren i uvek spreman da, uz kafu ili rakijicu, prodiskutuje o aktuelnoj utakmici ili društvenom fenomenu. Osim toga, gromada je i u fizičkom smislu.
Prva pomisao čoveka koji ga gleda dok se približava jeste: S ovim valja dobro živeti. U prilog tome idu i brada i brkovi, za koje kaže da ih ne bi obrijao ni za pozamašan honorar. Ljuba je čovek koji misli, a to imponuje svakom sagovorniku.
Šešir je, kaže, počeo da nosi kad je shvatio da i klinci koji su ostvarili tek dve ili tri epizodne uloge na konferencijama za štampu samouvereno nose legendarnu panamu. Voli opus Toma Vejtsa, dobru šljivovicu u granicama koje dopušta saobraćajna policija i beskrajne razgovore u kojima valja dokučiti život, svet, Boga i ostale sitnice. Respektabilan je poznavalac kinematografije, književnosti, poezije, muzike i drame, a opet, sagovorniku ne dopušta da se i u jednom trenutku oseti inferiorno.
Osim što je umetnik nesvakidašnjeg talenta, Bandović je i borac kakvih u današnje vreme malo ima. Poreklom iz jednog seoceta na severu Crne Gore, dospeo je igrom sudbine do odrastanja u Vranju. Odatle se, uprkos oštećenom sluhu na levom uhu, otisnuo u umetnost za koju je bio uveren da je hendikepiran – glumu. Njegova hrabrost išla je dotle da je iskoristio lažno lekarsko uverenje kako bi se upisao na studije dramske umetnosti. Nakon takve pobede uopšte ne iznenađuje što je postao jedan od najcenjenijih srpskih glumaca današnjice.
Story: Kažu da slava kvari ljude, a vi delujete sasvim ispravno...
Uvek pokušavam da budem odgovoran, ali postoje momenti kad sam organizam to odbija. Kad je kompjuter uključen nekoliko dana, isključi se sam da se rebutuje. Tako je i s nama. Neko to protumači kao neodgovornost, neko kao bezobrazluk, neko te brani i kaže: Dajte, ljudi, probajte vi to na duge staze pa ćete videti da mora u jednom momentu malo da se odmori. Generalno nisam neodgovoran, poštujem svoj posao, trudim se da sa sobom budem na ti, a sa umetnošću na vi. Pozorište je starije od svih nas, ne zgrada, nego institucija. Ako posle pohvala i komplimenata, kad dođeš kući, ne poskidaš sve te činove koje ti ljudi kače i ne vratiš se na poručnika, u jednom momentu zaslepiš. Pomisliš da to postoji zbog tebe. Da je to poligon da se promovišeš. Znam da to nije retkost u materijalnom vremenu, dobu brzog uspeha i teze da ako me nema javno, ne postojim. Ljudi počnu da koriste sve za sebe i svoju sitnu promociju. Čak i neki eminentne osobe, koje su se već dokazale. U situaciji kad bi bilo pošteno da za neki projekat kažu: Ne mogu, nemam motiv da radim ovo, oni zarad malo honorara i malo aplauza koji podupire ego, upropašćuju stvar koja se radi.
Story: Koje metode koristite da pobedite sujetu i ostanete na zemlji?
Postoji imaginarni dečak od 11 godina, moj imenjak i prezimenjak, koji je sanjao neke snove. Taj dečak me dočeka posle svih premijera, uspeha, aplauza, pohvala, pa i tih zaljubljenih devojaka kojih, eto, vidim da ima iako sam frajer zonske lige. Sedi u pidžami na jorganu i gleda me u zenicu dublje nego iko.
Dublje nego bilo koji mentor ili idol kom si se klanjao. I tog malog ne mogu da lažem. Kad me on opomene, mene je sramota. A uzletimo svi, moramo da krešemo svoja krila. Samo ograničena sloboda jeste sloboda. Neograničena sloboda je anarhija. Haos. Neproduktivna atmosfera za život i rad. Hvala na konstataciji i toj velikoj reči – ljudskost. Ali, ljudskost je zadatak.
Nije osvojiva kategorija. Nije nešto što se dobije pa se ima. Ona časkom isklizne, ne znaš ni kad si je izgubio i onda moraš ponovo da je tražiš, ponovo da je zaslužuješ. Eto, samopouzdanje je postalo stvar koja ti, kao, pripada – rođenjem u određenoj porodici, gradu ili ulici, zbog zgrade u kojoj živiš ili automobila koji voziš.
A kad se ispod tog samopouzdanja malo zagrebe, ne ostane ništa. Promaja. Takvi ljudi se zalete i nalete na budalu koja će im pokazati da su ortopedske povrede ništa u odnosu na one duševne. Na budalu koja će ih tako ispreskakati da će im oduzeti talenat za glumu i veru u život. U našem poslu to je najvidljivije, a i tu ima mnogo razmaženih ljudi."
Story: Kad se pomene vaše ime, osim vrhunskih uloga, ljudi često pomisle i na vašu prijatnu prirodu, lišenu arogancije uobičajene za uspešne?
Nevidljiva je granica između samopouzdanja i arogancije. Samopouzdanje je nešto što je čoveku potrebno da bi se bavio bilo kojim poslom, a posebno umetničkim. A arogancija je podrazumevanje sebe, svog kvaliteta i delotvornosti... Tu se saplete čovek.
Kad kaže: Znam ovu krivinu, ovuda sam prošao hiljadu puta, ne moram da oduzimam gas. I eto rakuna, eto pacova, eto jazavca... I bolje da pogineš nego da ostaneš invalid. Kad vidiš da nemaš šanse, daj gas, bar idi ko čovek."
Story: Osećate li se kao da ste odabrani?
Fascinira nas taj elitizam. Pre neko veče imao sam čast da budem na tribini sa Vladetom Jerotićem. Pred njim sam imao šest godina, nisam znao ni da čitam ni da pišem. Plus, kad je on čuo da ću biti tamo, rekao je: Aha, dobar dečak. Pričali smo o odnosu medija prema kulturi.
Snishodljivo sam mu pre razgovora najavio: Profesore, ja ću možda nešto malo pričati, ali volim da vas slušam i hoću nešto da naučim. Odgovorio mi je: Nemoj, molim te, sine, hajde da razgovaramo. Na kraju mi je rekao: Mislio sam da si veći optimista. Nisi pesimista, ali si jedan lepi realista koji veruje u kraj. Ili, što bi rekli na jugu: Kraj mnogo kazuje. U godinama dok još ne znamo ko smo i šta smo, sve nas opčini neki elitizam, nešto što nas zaslepljuje svetlošću koja je, ipak, spoljna.
Vremenom, pošto sam od jedanaeste u pozorištu, već sa četrnaest ili petnaest provalio sam hijerarhije, ego, kad se kome šta objašnjava, kad ne. Sve nas to zaslepi i oduševi, ali ono što me je stvarno intrigiralo i vuklo bili su Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Mrgud Radovanović... Ti ljudi koji su, što bi rekli klinci, prešli igricu.
Kao da su rekli: Bio sam na vrhu, lepo je tu, ali šta ću sad ovde sam? Dole je dešavanje. Na vrhu je promaja, nema čovek s kim, nema ni koga da nauči ni od koga da nauči. I Radovan Miljanić, Boris Komnenić, Voja Brajović."
Story: Padnete li ponekad u iskušenje da nešto uradite s pola snage?
Sinoć sam sedeo sa Davorom Janjićem, rodilo se drugarstvo između nas, na istoj smo frekvenciji kad je reč o umetnosti, filmovima, knjigama... Dobio sam divan kompliment od njega, rekao mi je da bilo da igram u sitkomima, reklamama ili bilo čemu drugom, sve je to za mene Šekspir. Ti sve to punom nogom, nema bruke. Ja mu kažem: Ne postoji tezga ako je ti svojim odnosom ne napraviš. Tek kad kažeš: Daj, ovo ćemo da odradimo, onda postaje tezga.
Pitak i plitak sadržaj. Ali ako daš sebi u zadatak da dižeš publici lestvicu, to je nešto drugo. Već sam mator, pa kad mi reditelj kaže: Super ti je to, duhovito je, ali to treba i baba kod kuće da razume. Onda mu kažem: Vidi, to mora i njen čukununuk da razume. Hajde time da se bavimo.
Ljubomir Bandović: Poraz je škola, pobeda je samo nagrada
Ima i posle ovoga. Narod je navikao na komfor, a zadatak svih nas koji se bavimo nekim vrstama duhovnog kulinarstva jeste da pokažemo da je teži put pravi put. Ako je put do pakla popločan dobrim namerama, put do raja nije popločan uopšte. Tražiš ga i prtiš sam i ta je staza samo tvoja."
Story: Uz ogroman broj uloga od kojih, kako ste priznali, svaku igrate do maksimuma, ne plašite li se da ćete izgoreti prerano?
Najbolja Dobra, Anica, i veliki Pele, Dragan Petrović, oni paze na sebe. Vode računa šta će i kad će jesti, koliko je to kalorija, da li je posno, mrsno, presno, na ulju... Dok smo radili Hipnozu jedne ljubavi, danima sam ih slušao kako pričaju o tome.
Pre neki dan baš sam ih aktivno slušao i Anica se okrene i pita: Šta? Kažem joj: Toliko mi je drago što ćete preživeti! Što se mene tiče, bolje da izgorim u plamenu nego da se ugasim od čuvanja sebe. Kad pretičem kamion i kad na pola vidim da iz suprotnog smera ide auto, ja dodajem gas, nikad ne kočim.
Imam četiri banke, sad sam u zenitu, sad sam pri šutu, ako sad ne dodam gas, kad ću? Ne da bih ostavio nešto i da bi ljudi govorili o meni, već da kad dođem kući, onaj mali skoči iz kreveta i zvekne mi šamarčinu, gurne prst u uvo i kaže: Ponosan sam, bravo. To je agenda mog života. Izgorim, i? Šta?"
Story: Popularnost ubije i najjače...
Začudi me kad neko kaže: Popularnost ste stekli... To se ne stiče. To đubre ti pripadne, pa umeš s tim ili ne umeš. Stiče se iskustvo, stiču se prijatelji, znanje... A kad se tako postavi stvar, isto je kao kad ti neko priđe, pogleda te i pita: Jesi dobro? Čim to uradi, ti već nisi dobro."
Story: Da li biste postigli toliko da niste morali da se borite, da ste rođeni sa svim uslovima koji su vam bili potrebni?
Individualci se rađaju u jednoobraznim sredinama, vojska je bila najbolji dokaz za to. S druge strane, društvene devijacije: narkomanija, kriminal, obest, sve to nastaje u zbrinutim slojevima društva, iz viška. Iz manjka idu potrebe. Eto, to moje selo u Andrijevici, osamnaest kilometara se ide do Komova, a ispod Komova ima još jedno selo koje se zove Košutić.
Tamo žive moji rođaci Cimbaljevići. Divni, predivni, skromni, bogobojažljivi, pošteni, čestiti ljudi. Vredni. Penjemo se jedne godine kod njih, jer auto mora da se parkira jedno kilometar i po ispod njihove kuće, pa se penje peške. Tri moja brata, četrnaest, dvanaest i osam godina, oru mazgom. Oni dole kažu mazga, da bi bila muško. Oru popreko u odnosu na kosinu: najstariji drži ralo, srednji vodi životinju, a najmlađi sedi na ralu da ga oteža, da dublje ore.
Izljubimo se s njima, uđemo u kuću, recimo da je bilo pola jedanaest pre podne. U pola dva, sunce upeklo i moj otac kaže svom bratu, ocu one trojice: 'De, života ti, zovi onu decu, upeče zvezda, izgiboše niz onu stranu. Veli striko Boško: Bogumi, Radonja, čim šjednu, odma' im nešto fali. Neka ih, neće im bit' ništa. I ta deca posle dođu na ručak, to su tako zrele, mirne i iskusne osobe, sa odgovornostima... "
Story: Jeste li i vi imali takve momente u odrastanju?
Leta kod babe shvatio sam kao dragocenost zato što se tamo odlazak na fudbal zaslužuje. Odlazak na Lim takođe se zaslužuje. To nije, kao, došao sam kod babe na raspust i sad ću da ćosam na Limu po ceo dan. Ne, sine, ima da se plasti, krava da se vodi u vr' sela gore kod vola.
Ljubomir Bandović: Sve manje sam romantičan
Sa dvanaest godina došao sam iz Vranja, rastao tamo na betonu, kakvom-takvom, ali ipak betonu, i sad odjednom neka krava s nekim rogovima koja vidi detelinu dole pored potoka i ode ona. Ako se vučeš s njom, ona te odvuče. Tek sam sa četrnaest provalio da radi na cim. Pustiš konopac, pa zategneš nazad."
Story: Nedavno se preko društvenih mreža pronela vest da je vaša supruga Tanja u drugom stanju, ali ta informacija ubrzo je povučena, šta se tu, zapravo, desilo?
Dete je i dalje naša želja, kao budući roditelji obradovali smo se činjenici, ali nismo se istraumirali kad se to okončalo. Dugo smo čekali, dugo se nadali i desilo se...
Story: Trudnoća se prekinula?
Nažalost jeste, Tanja i ja imamo po 40 godina, ali lekari kažu da i dalje postoje velike šanse da se ostvarimo kao roditelji. Na kraju krajeva, naš zdrav odnos prema tome kaže da ćemo u jednom određenom momentu, ukoliko Tanja ne ostane u drugom stanju, spasti neko dete koje nije imalo sreće da raste s roditeljima. Ne zbog neke plemenitosti, već da ostvarimo svoju potrebu i poklonimo nekom život kakav dolikuje. Nije porodica krv...
Story: Vaš život je ozbiljan pisac...
Divno je biti na sceni ili u kadru, jer oni su logični. Okolnosti su dogovorene. Sve su to duševne, verbalne, psihološke i fizičke koreografije, unapred dogovorene. Na sve što u to padne neplanirano reaguje se iz konteksta i opet se sve slije i vrati u kontekst. Život nema taj okvir, on je nepredvidiv.
