Teško je razlučiti da li je Ljubomir Bandović (40) glumačka ili ljudska gromada, možda zbog toga što nijedno od ta dva ne bi bilo pogrešno reći. Kao glumac, bilo da igra u teškoj pozorišnoj drami, društveno-odgovornoj seriji o trgovini ljudima, zabavnom sitkomu ili najobičnijoj televizijskoj reklami, Bandović se u ulogu upušta svim srcem i, kako kažu njegove kolege, igra Šekspira.
S druge strane, suprotno velikom broju glumačkih i drugih zvezda koje su dosegle slavu i uspeh, Ljubomir je u komunikaciji neposredan, vedar, otvoren i uvek spreman da, uz kafu ili rakijicu, prodiskutuje o aktuelnoj utakmici ili društvenom fenomenu. Osim toga, gromada je i u fizičkom smislu.
Prva pomisao čoveka koji ga gleda dok se približava jeste: S ovim valja dobro živeti. U prilog tome idu i brada i brkovi, za koje kaže da ih ne bi obrijao ni za pozamašan honorar. Ljuba je čovek koji misli, a to imponuje svakom sagovorniku.
Šešir je, kaže, počeo da nosi kad je shvatio da i klinci koji su ostvarili tek dve ili tri epizodne uloge na konferencijama za štampu samouvereno nose legendarnu panamu. Voli opus Toma Vejtsa, dobru šljivovicu u granicama koje dopušta saobraćajna policija i beskrajne razgovore u kojima valja dokučiti život, svet, Boga i ostale sitnice. Respektabilan je poznavalac kinematografije, književnosti, poezije, muzike i drame, a opet, sagovorniku ne dopušta da se i u jednom trenutku oseti inferiorno.
Osim što je umetnik nesvakidašnjeg talenta, Bandović je i borac kakvih u današnje vreme malo ima. Poreklom iz jednog seoceta na severu Crne Gore, dospeo je igrom sudbine do odrastanja u Vranju. Odatle se, uprkos oštećenom sluhu na levom uhu, otisnuo u umetnost za koju je bio uveren da je hendikepiran – glumu. Njegova hrabrost išla je dotle da je iskoristio lažno lekarsko uverenje kako bi se upisao na studije dramske umetnosti. Nakon takve pobede uopšte ne iznenađuje što je postao jedan od najcenjenijih srpskih glumaca današnjice.
Story: Kažu da slava kvari ljude, a vi delujete sasvim ispravno...
Uvek pokušavam da budem odgovoran, ali postoje momenti kad sam organizam to odbija. Kad je kompjuter uključen nekoliko dana, isključi se sam da se rebutuje. Tako je i s nama. Neko to protumači kao neodgovornost, neko kao bezobrazluk, neko te brani i kaže: Dajte, ljudi, probajte vi to na duge staze pa ćete videti da mora u jednom momentu malo da se odmori. Generalno nisam neodgovoran, poštujem svoj posao, trudim se da sa sobom budem na ti, a sa umetnošću na vi. Pozorište je starije od svih nas, ne zgrada, nego institucija. Ako posle pohvala i komplimenata, kad dođeš kući, ne poskidaš sve te činove koje ti ljudi kače i ne vratiš se na poručnika, u jednom momentu zaslepiš. Pomisliš da to postoji zbog tebe. Da je to poligon da se promovišeš. Znam da to nije retkost u materijalnom vremenu, dobu brzog uspeha i teze da ako me nema javno, ne postojim. Ljudi počnu da koriste sve za sebe i svoju sitnu promociju. Čak i neki eminentne osobe, koje su se već dokazale. U situaciji kad bi bilo pošteno da za neki projekat kažu: Ne mogu, nemam motiv da radim ovo, oni zarad malo honorara i malo aplauza koji podupire ego, upropašćuju stvar koja se radi.
