S: Nema vas na televiziji, da li je to vaš izbor ili do sada nije bilo zanimljivih uloga?
Na neki način, nisam se upustila u tu vrstu rada jer televizija nosi drugačiju pažnju od one koju biram i u kojoj vidim smisao. Ja cenim svoju intimu. S druge strane, sigurna sam da bih taj argument uspela da ostavim po strani kada bi se pojavio neki sadržaj za koji bih osetila da je važan i da je neophodno da uzmem učešća u njemu.
Danas smo u mogućnosti da pratimo svetsku produkciju na tom polju i moram reći da su naša ostvarenja, nažalost, ispod tih rezultata. Što zbog scenarija, ozbiljnosti pristupa, samih dijaloga, tema, načina slikanja... Vratiće se rode bile su svetao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Pristaću s radošću da igram u nečemu što me se bude ticalo, bilo to na televiziji, filmu ili u pozorištu."
S: Sa samo dvadeset i devet godina već imate zavidan broj nagrada za koje ste jednom rekli da su vam dale snage za dalje rizike, za kojima jedino žudite. Znači li to da uloge doživljavate kao vrstu rizika?
Sve doživljavam kao rizik, nepoverljiva sam prema životu i neretko u proces ulazim očekujući najgore, a nadajući se najboljem. A onda shvatim kako je i ta vrsta odbrane sebe lažna, nameštena i da, zapravo, potajno očekujem najbolje, nadam mu se, želim i radim za najbolje. Susretnem se tada sa svojim infantilnim, iracionalnim i zanesenim delom.
Kako onda, da takva previranja, rad na predstavi, na ulozi, na sebi, s kolegama, ne doživim kao iskustvo koje je na ivici. To je uvek hodanje po žici. Uzbudljivo i strašno istovremeno. Naši padovi možda nisu toliko očigledni, ali su veliki i snažni. Ruiniranje svojih živaca, da bi ih posle nanovo restaurirao, jedan je svestan, sumanut i predivan rizik."
S: Po nekom nepisanom pravilu, posle svake nagrade, kako ste jednom rekli, imate manje posla. Kako objašnjavate to?
Ima nekih stvari koje nema potrebe objašnjavati, treba ih prihvatati kao neki poseban žanr koji ima svoje uslovnosti. Pauze koje sam imala bile su bolne i teške, ali naučile su me mnogo čemu. Zahvalna sam na svakoj prepreci koju sam prevazišla. Ponekad se umorim, ali živim u Srbiji, pa nemam mnogo vremena za vajkanje."
S: Studirali ste u klasi Nebojše Dugalića. Čemu vas je on naučio, koji njegov savet i danas pamtite?
Da je ponekad najbolji vid borbe ne pružati otpor."
S: Odrasli ste u porodici intelektualaca, Meša Selimović bio vam je deda stric, a čuveni novinar Bojan Selimović otac. Kako ste se, iz porodice koja ima strast za pisanjem, odlučili baš za glumu?
Ne znam, možda baš zbog toga. Volela sam da pišem odmalena, i danas na neki način to radim, ali mislim da je za to potreban fokus i veština vođenja misli koju ja sa svojim vulkanima i nemirima nikada neću imati. Ako budem osetila kako treba da pokušam, sigurna sam da ću pisati. Makar za sebe, kao i dosad, da ne bih brukala Mešu i Bojana."
S: Jeste li ikada posumnjali u sebe i svoje životne izbore?
U sebe stalno. U neke izbore često i iznova, a za neke znam da su jedini i pravi. Puštam ih da to i ostanu. Ne mora sve biti podvrgnuto vivisekciji i besomučnoj analizi."
S: Ne može zauvek cela porodica da se šlepuje na njegov individualni rad – kažete kada vas iznova i iznova pitaju o Meši. Koliko je teško breme poznatog prezimena?
Pitanja o tome me umaraju, to je istina, a moje prezime nije moje breme, nego moje prezime. Ni manje, niti više od toga."
S: Nagradu Zoran Radmilović za ulogu Sene u predstavi Otac na službenom putu posvetili ste pokojnom ocu Bojanu. Verujete li da bi bio ponosan na vas, šta mislite da bi vam danas rekao i da li se u životu rukovodite nekim savetom koji vam je dao?
Verujem da bi bio ponosan i sve što radim na neki način i jeste odraz onoga što sam od njega stekla. Mislim da bi mi rekao da budem dobra, da učim, slušam sebe, verujem svojoj intuiciji i da ne odustajem od stvari u koje verujem. Uostalom, poručio bi mi da slušam majku, ona je uvek u pravu."
S: I pored brojnih zapaženih i višestruko nagrađivanih pozorišnih uloga, još imate status slobodnog umetnika, da li ste to sami birali ili se tako jednostavno dogodilo?
Nisam to birala, postoji mnogo razloga od kojih mi nijedan nije sasvim dovoljan. Najočigledniji je možda taj da je posle tri godine nakon što je donet zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, njegovo važenje produženo za još godinu dana."
