Story: Ema, idete li tim putem?
Ema: Još sam student pa je sve to drugačije, imamo časove, moramo da odgovorimo na neke zadatke, ali već sada razmišljam o tome i vidim da moram odvojiti dosta vremena za rad. Što se više radi, više se uradi i onda se lakše odabere ono što valja. Ako čekate da vam sine dobra ideja, možda ćete se baš načekati.
Story: Kako poznati i uticajni roditelji pronalaze meru u tome koliko detetu treba da pruže podrške, a koliko da ga puste da se bori samo?
Goran: Uloge majke i oca su različite. Ne znam tačno čemu služi otac, ali sve ostalo radi majka. Ona je ta koja, zapravo, vaspitava decu. Neko od roditelja mora da drži balans, jer ne znam kako bi izgledala moja kuća da smo supruga i ja na putu sto pedeset dana godišnje. Na šta bi to ličilo? Kako deca odrastaju, tako im se ukazuju razna čuda. U nekom trenutku neko čudo prevlada i roditelj oseti da dete počinje da ga sledi. Onda su roditelji verovatno tu da mu pomognu ili da mu odmognu u najboljoj nameri, što im se ponekad desi. Današnje vreme je takvo, imam prijatelje koji su u četrdesetoj rešili da se upišu na neki fakultet jer im taj prvi koji su završili nije bio po volji.
Story: Ema, da li je Goran kao uzor odigrao bitnu ulogu pri vašem izboru posla kojim ćete se baviti?
Ema: Jesam odrasla u umetničkoj porodici, jesam završila baletsku i muzičku školu, svirala sam klavir dvanaest godina i pošto sam to obavila, izabrala sam nešto što mi se stvarno dopada. Na sreću, ne bavimo se istim poslom.
Story: I Emine dve sestre išle su na balet?
Goran: Srednja je previsoka, toliko smo je mučili s tim baletom i na kraju pristali da odustane. Sa četrnaest godina visoka je 181 centimetar.
Ema: Pa nisam ni ja niska!
Goran: Nisi, ti si taman za balerinu.
Story: Uglavnom, bile ste okrenute klasici, poput baleta i klavira, a da li je nekad nekoj palo na pamet da uzme gitaru?
Ema: Naravno.
Goran: Često me tako zezaju.
Story: Kako?
Goran: Pa ono, imitiraju me.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
