Story: Kakav je Andrija dečak?
- Uvek se setim divne pesme Ljube Ršumovića: Aždaja svom čedu tepa: Nakazice moja lepa! Retko koji roditelj uspe da bude realan kada gleda svoje dete. Andrija je izraziti individualac sa stavom, dečko koji od rođenja zna šta hoće. Voli ljude, decu, raduje se svakome, čak i potpuno nepoznatim licima. Hoće sa svima, ali voli i lični mir. Tvrdoglav je kao magare, ali šarmantnim osmehom sve pokriva. Liči na svakoga od nas pomalo, najviše na dede, a najmanje na mamu – osim klempavog uva kako bi se ipak znalo da je moj.
Story: Kojim vrednostima želite da naučite sina, a od čega strahujete kada je u pitanju njegovo odrastanje i budućnost?
- Smatram da nemamo baš čime da se ponosimo pred svojom decom. Stvorili smo svet u kome ni mi više ne želimo da živimo, a kamoli da ga želimo za njih. Plašim se njihove budućnosti kad vidim kakva je naša sadašnjost. Kako usađivati detetu elementarne ljudske i moralne vrednosti kada si demantovan iza prvog ugla za koji dete zađe. Koga mi zavaravamo, nema nam spasa koliko god se svako od nas trudio da pridržava svoj mikrokosmos da ne padne. Ostaje nada da su oni obećana generacija i mnogo pametniji od nas.
Story: Šta vas čini posebno ponosnom kada je reč o vašem detetu?
- Što je zdrav, prav, lep i pametni dečak od godinu i po dana koji kroz život stupa svojeglavo, s osmehom na licu i koji će, verujem, tek u budućnosti, mami, tati i ostalima koji ga vole dati puno razloga da budu ponosni.
Story: Kako znate i ocenjujete koji su postupci ispravni kada je reč o roditeljstvu?
- Znam cilj, a sredstva menjam kako se i on menja. On pokušava, ja pokušavam, ko dva ovna na brvnu. Sada je u onoj fazi kada svakodnevno ispituje granice i meni je drago što traži načine da zezne sistem, jer to govori o njegovoj inteligenciji, ali i ja moram da ustrajem kao čuvar tog sistema. Nekakav red mora da postoji i verujem da deci to, na kraju, ipak godi. Zna se kada se ide u krevet, gde se i na koji način jede, šta se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme, a šta je dozvoljeno ili čak poželjno. Istrajna sam, nepokolebljiva i nepotkupljiva. Smatram da je doslednost najbolje oružje svakog roditelja ili vaspitača, začinjena sa mnogo maženja i ljubljenja.
Story: U kojim porodičnim aktivnostima najviše uživate?
- Stalno smo u pokretu i retko kad smo kod kuće, na šta se Andrija navikao pa teško podnosi dane kada je bolestan ili nam vreme ne dozvoljava uobičajene rute. Volimo putovanja i druženja sa prijateljima i rodbinom pod parolom: Što nas je više, to nam je bolje. Radujemo se letu jer nam tada na duže dođu naši najdraži iz Beograda, ali i zimi jer suprug ima mnogo više vremena da kojekuda lutamo.
Story: Kada ste zbog ljubavi odlučili da napustite Beograd, vaši prijatelji i kolege bili su šokirani i smatrali su da je to velika hrabrost, ali i ludost. Ipak, srce vas nije prevarilo. Da li ste se u životu uvek vodili isključivo emocijama?
- Ne znam kako se to zove, srce ili luda glava, ali imam neko čudo u sebi koje mi ne oprašta kada ne probam. Poznajem mnogo ljudi koji se razbacuju onom izrekom Jednom se živi, ali ne usuđuju se da izađu iz nekakvog sklepanog komoditeta koji im ne godi, ali je ušuškan i daje im lažni osećaj sigurnosti. Ja ne želim sklepano, hoću da zidam, ne želim lažno, hoću da je stvarno i da boli. Da ljubav, posao, majčinstvo i život imaju boju, miris i ukus. To mi se nebrojeno puta obilo o glavu, ali i pružilo strahovito mnogo satisfakcije.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
