Kada je pre četiri godine donela hrabru odluku da se iz Beograda preseli u Split, glumica Ana Franić (34) nije ni slutila u kom će se pravcu razvijati njen život i karijera. Nakon što je upoznala sadašnjeg supruga, ronioca Marka Ižakovića, kome je 2013. izgovorila sudbonosno da, zaljubljeni supružnici pre nešto godinu i po dana postali su ponosni roditelji sina Andrije, koji je njihov život obojio najlepšim bojama. I dok trenutno uživa u odgajanju naslednika, talentovana glumica spremna je za nove poslovne početke kojima se neizmerno raduje.
Story: Na koji način vas je majčinstvo promenilo, vaš svet i uopšte poglede na život?
- Hteli to da priznamo ili ne, Andrijinim rođenjem promenilo se apsolutno sve: prioriteti, kontekst, tajming, zamenila su se doba dana, vreme ima drugačiji ritam. Čeznemo za sitnim zadovoljstvima u kojima smo pre mogli nesmetano da uživamo, borimo se lavovski za pola kvadrata svog prostora, i onog fiktivnog, ali često i realnog. Učimo se strpljenju, gasimo sebičluk u sebi i na kraju uživamo u detetu jer, uprkos svemu navedenom, bez njega više ništa nije potpuno, suvislo i smisleno.
Story: Ranije ste rekli da vam je prvi mesec posle porođaja bio sve samo ne bajkovit. Kako biste sada opisali prvu godinu majčinstva?
- Upoznavanje, prilagođavanje, preispitivanje, sumnje, strahovi, nestrpljenje. Borba sa unutrašnjim demonima, a na kraju neizmerna radost, pripadanje i miris bebe kao nešto najlepše na svetu. Bila sam u početku stroga prema sebi, ali vreme me je naučilo kako imam pravo na grešku i da ne treba toliko da očekujem od sebe. Taj prokleti perfekcionizam kojem sam više nego sklona, stvarao mi je tenziju koja blokira i grč. Onda se javi nezadovoljstvo i sobom i drugima. A gde je tu uživanje? Sada uživam u Andriji, u svakom novom danu koji provodim s njim. On me je vremenom to naučio i potpuno razoružao svoju mamu.
Story: Kako izgleda vaš život u Hrvatskoj, šta vam nedostaje iz Srbije?
- Ovog leta proslavili smo moje četiri godine u Hrvatskoj i mogu reći da je vreme proletelo. Udala sam se, dobili smo dete, kupili stan, otvorili još jedan ronilački centar, imala sam i nekoliko premijera u pozorištu, a za godinu dana dobiću stalni boravak i mogućnost da apliciram za državljanstvo. Tog juna 2012, kada sam sletela na splitski aerodrom sa dva kofera, sve mi je delovalo apstraktno i suviše daleko. Jedino su koferi konstanta. Zbog prirode suprugovog posla živimo nomadski i često ne znam da li sam došla ili pošla, da li se pakujem ili raspakujem. Čak se i mali Andrija savršeno uklopio u takvo stanje stvari i može da se pohvali zavidnim putničkim stažom. Sklopivi krevetić isplatio nam se do poslednjeg dinara, da ne kažem kune. Nedostaju mi najbliži i ne postoji vreme koje to može da promeni. Volela bih da sam taj segment svog života mogla da preselim sa sobom. Ovako, živimo za susrete i zajedničke trenutke, sve ravnamo prema tome.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Story: Nedostaje li vam Beograd i koliko često dolazite u Srbiju?
- Nedostaje mi uvek i zauvek. Često dolazimo, a opet nedovoljno. Gladna sam ga... Tek kada sam otišla, shvatila sam koliko mi je bio važan, koliko je bio moj. Grad, to sada sa sigurnošću znam, čine ljudi, a dom porodica i prijatelji. Ja zato imam dva doma. To osećam u svakom dolasku i odlasku. Bilo da ih napuštam ili im se vraćam, nešto treperi u meni. Često kažem da mrzim Split jer još nisam u njemu pronašla sve ono što sam u Beogradu ostavila. To kažem u afektu ili kad sam usamljena. Ali, kako mogu da mrzim grad mog, ali i suprugovog i sinovljevog detinjstva, grad koji mi je toliko lepog dao. Treba nam vremena i strpljenja, i Splitu i meni.
Story: Uživate li da budete samo mama ili vam nedostaje posao?
- U početku, kada je Andrija bio sasvim mali, nisam razmišljala ni o čemu drugom. Bila sam preopterećena, umorna i usredsređena samo na njega. Sada, s njim raste i moja želja da nastavim da radim ono što volim i zbog čega sam se školovala. Verujem da bi me ostvarenost na poslovnom planu učinila još boljom mamom i suprugom.
Story: Da li je majčinstvo u vama probudilo želju za novim ulogama?
- Želja za ulogama ili glad za njima, za dobrim poslovima i darovitim partnerima, predstavlja nešto što glumci osećaju čim upišu Akademiju, a naročito kad se otisnu u profesionalne vode. Nema to veze sa majčinstvom ili očinstvom. Možemo govoriti o tome kako jedno ili drugo utiče na glumačku ličnost, na rad na sebi i učenje o nama samima. Ako se uzme u obzir kakvim vazdušastim nitima glumci barataju služeći se svojim telom i emocijama kao instrumentima, to može biti dragoceno istraživačko iskustvo.
Story: Hoće li vam biti teško da se posvetite poslu sada kada imate sina koji raste i zahteva sve veću pažnju?
- Privilegija glumačkog posla jeste u fleksibilnosti radnog vremena, o čemu, složićete se, većina zaposlenih može samo da sanja. Ima perioda kada se radi svakodnevno i celodnevno, a onda ih smene mirniji dani u kojima, možda, odigrate poneku predstavu. Stalno čekate i sudbina glumca ogleda se upravo u tome. U tom čekanju, onako usput, podignete nekoliko dece ili, kako bi rekao ser Entoni Hopkins, naučite da igrate šah.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Story: U kom pravcu se razvija vaša karijera u Hrvatskoj?
- Imala sam to zadovoljstvo i čast da odigram tri uloge na sceni HNK u Splitu, u tri odlične predstave. A onda sam zatrudnela i sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke. Stvari su se preko noći promenile, došla je nova uprava, prethodni naslovi skinuti su sa repertoara, a novi ljudi dovode sa sobom i svoje saradnike, što je normalno. U ovom trenutku nemam ništa na vidiku ali, da budem iskrena, u proteklom periodu nisam ni bila otvorena za nove početke. Verujem da mi moj posao, kao i uvek, priprema prijatno iznenađenje.
Story: Šta je najlepše, a šta najnapornije kada je reč o roditeljstvu?
- Najlepše i najuzbudljivije su metamorfoze. Priroda, pred našim širom otvorenim očima, pretvara punoglavca u žapca. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujem. Uzbudljiva je interakcija i sve što je prvo: reč, korak, osmeh ili zub. Uzbudljivo i zastrašujuće u isti mah jeste prepoznavanje sebe i partnera u detetu. Najlepši su osmeh i zagrljaj upućeni baš tebi, a
ponajviše iscrpljuje briga. Ako ste po ceo dan sa detetom, dođe do premora, kako fizičkog tako i psihičkog. Desi mi se da, pošto ga stavim uveče u krevet, pola sata sedim i gledam u jednu tačku. Ali, ako predugo spava ili je u vrtiću, beskrajno mi mnogo nedostaje.
Story: Imate li pomoć u odgajanju deteta?
- Odgajamo ga suprug i ja, a babe, deda, prababa, stric, tetke, kume i ostali samo ga kvare, pa ga onda mi opet odgajamo. To, valjda, tako ide. Šalu na stranu, pomogne ko kako i koliko može, a najviše baka iz Splita jer ne radi, još je mlada i orna. Andrija je od jesenas krenuo u vrtić pa je i meni mnogo lakše jer mnogo stvari mogu da obavim dok se on tamo igra sa svojim drugarima.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Story: Kakav je Andrija dečak?
- Uvek se setim divne pesme Ljube Ršumovića: Aždaja svom čedu tepa: Nakazice moja lepa! Retko koji roditelj uspe da bude realan kada gleda svoje dete. Andrija je izraziti individualac sa stavom, dečko koji od rođenja zna šta hoće. Voli ljude, decu, raduje se svakome, čak i potpuno nepoznatim licima. Hoće sa svima, ali voli i lični mir. Tvrdoglav je kao magare, ali šarmantnim osmehom sve pokriva. Liči na svakoga od nas pomalo, najviše na dede, a najmanje na mamu – osim klempavog uva kako bi se ipak znalo da je moj.
Story: Kojim vrednostima želite da naučite sina, a od čega strahujete kada je u pitanju njegovo odrastanje i budućnost?
- Smatram da nemamo baš čime da se ponosimo pred svojom decom. Stvorili smo svet u kome ni mi više ne želimo da živimo, a kamoli da ga želimo za njih. Plašim se njihove budućnosti kad vidim kakva je naša sadašnjost. Kako usađivati detetu elementarne ljudske i moralne vrednosti kada si demantovan iza prvog ugla za koji dete zađe. Koga mi zavaravamo, nema nam spasa koliko god se svako od nas trudio da pridržava svoj mikrokosmos da ne padne. Ostaje nada da su oni obećana generacija i mnogo pametniji od nas.
Story: Šta vas čini posebno ponosnom kada je reč o vašem detetu?
- Što je zdrav, prav, lep i pametni dečak od godinu i po dana koji kroz život stupa svojeglavo, s osmehom na licu i koji će, verujem, tek u budućnosti, mami, tati i ostalima koji ga vole dati puno razloga da budu ponosni.
Story: Kako znate i ocenjujete koji su postupci ispravni kada je reč o roditeljstvu?
- Znam cilj, a sredstva menjam kako se i on menja. On pokušava, ja pokušavam, ko dva ovna na brvnu. Sada je u onoj fazi kada svakodnevno ispituje granice i meni je drago što traži načine da zezne sistem, jer to govori o njegovoj inteligenciji, ali i ja moram da ustrajem kao čuvar tog sistema. Nekakav red mora da postoji i verujem da deci to, na kraju, ipak godi. Zna se kada se ide u krevet, gde se i na koji način jede, šta se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme, a šta je dozvoljeno ili čak poželjno. Istrajna sam, nepokolebljiva i nepotkupljiva. Smatram da je doslednost najbolje oružje svakog roditelja ili vaspitača, začinjena sa mnogo maženja i ljubljenja.
Story: U kojim porodičnim aktivnostima najviše uživate?
- Stalno smo u pokretu i retko kad smo kod kuće, na šta se Andrija navikao pa teško podnosi dane kada je bolestan ili nam vreme ne dozvoljava uobičajene rute. Volimo putovanja i druženja sa prijateljima i rodbinom pod parolom: Što nas je više, to nam je bolje. Radujemo se letu jer nam tada na duže dođu naši najdraži iz Beograda, ali i zimi jer suprug ima mnogo više vremena da kojekuda lutamo.
Story: Kada ste zbog ljubavi odlučili da napustite Beograd, vaši prijatelji i kolege bili su šokirani i smatrali su da je to velika hrabrost, ali i ludost. Ipak, srce vas nije prevarilo. Da li ste se u životu uvek vodili isključivo emocijama?
- Ne znam kako se to zove, srce ili luda glava, ali imam neko čudo u sebi koje mi ne oprašta kada ne probam. Poznajem mnogo ljudi koji se razbacuju onom izrekom Jednom se živi, ali ne usuđuju se da izađu iz nekakvog sklepanog komoditeta koji im ne godi, ali je ušuškan i daje im lažni osećaj sigurnosti. Ja ne želim sklepano, hoću da zidam, ne želim lažno, hoću da je stvarno i da boli. Da ljubav, posao, majčinstvo i život imaju boju, miris i ukus. To mi se nebrojeno puta obilo o glavu, ali i pružilo strahovito mnogo satisfakcije.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Story: Kako biste opisala svoj brak sa Markom?
- Kao slobodu u najpunijem, najdubljem i najlepšem značenju te reči. Svojom ljubavlju i posvećenošću on me je oplemenio i spasao.
Story: Koliko je sin promenio vaš odnos?
- Svakako da se sve okrenulo otkad imamo malog podstanara, ali ako je ljubavi bilo pre, ona može postati samo još jača, smislenija, dublja i raskošnija. I blesavija i detinjastija, naravno, pa još puta dva ili tri, koliko nas ima. Uzbudljivo je kada na časak staneš i pomisliš da smo nešto zajednički stvorili. A to nešto tako je dobro ispalo, gotovo savršeno. Bila bi šteta da ne nastavimo kad nam tako dobro ide.
Story: U kojoj meri je brak kompromis, kako suprug i vi čuvate svoju zajednicu i negujete ljubav?
- Ne postoji recept, samo je važno da ima ljubavi. Ako ona postoji, ima svega u tom satarašu blesavom. Mnogo smo različiti nas dvoje, ali se volimo i stalo nam je do onog drugog. A onda se trudimo da sve što radimo bude za obostranu dobrobit. Nekada uspe, drugi put ne. Pa ipak, kada smo razdvojeni, a to se često dešava, naseli se neka teskoba u srce i velika čežnja.
Story: Da li biste voleli da imate još dece ili za sada ne planirate proširenje porodice?
- Sigurno da bih, ali još nisam sigurna kada. Čini mi se da bi mi bilo lakše da to bude što pre, dok smo još neispavani i blesavi, da budemo još umorniji i luđi učetvoro, a onda, za par godina, da smo na konju. Ili na četiri konja, ko zna.
