Story: Da li vam je ovo bio poziv da povedete više računa o svom zdravlju i organizmu?
- Onog trenutka kada mi je lekar postavio dijagnozu i predočio spektar mogućih posledica, samo mi je bilo važno da budem dobro. Daleko od toga da me išta može životno ugroziti, ali to me remeti u svakodnevnom funkcionisanju. Zašto bih tako nešto dozvolila? Za početak, prihvatila sam da odem na bolovanje, što nikada nisam uradila u životu. Preporučen mi je kontinuiran san od najmanje sedam sati spavanja i poželjno je da do ponoći već zaspim. Alkohol je takođe zabranjen.
Story: Važite za damu koja ne skida osmeh s lica, da li su ljudi u vašoj okolini primetili kako se nešto s vama dešava?
- Moji roditelji, oni me najbolje poznaju, kao i kolege s posla jer su bili svedoci problema koji su se događali u studiju. I svi smo to pripisivali hroničnom umoru. Čini mi se da olako shvatamo signale koje nam šalje organizam. Za sve su krivi stres i umor, što s neke strane jeste tačno, ali mi često zanemarimo problem ili ga rešavamo bez nadzora lekara.
Story: Ko vam je bio najveća podrška u teškim momentima, na koga ste se oslanjali i mogli da računate u svakom trenutku?
- Dok sam se bavila rešavanjem zdravstvenih problema, naravno da mi je porodica davala apsolutnu podršku. Roditelji uvek previše brinu, ali to je nekada i u našu korist. Uvek sam mogla da računam na svoje prijatelje, pa čak i na neke poslovne saradnike.
Story: Imate li iskrene prijatelje i jeste li testirali njihovu lojalnost?
- Imam, ali trudim se da ljude ne zamaram svojim problemima. Svako od nas ima svoju muku. Da budem sasvim iskrena, nije mi potreban test takve vrste, a sve i da ga je bilo, oni meni najbliži ipak su ga položili.
Story: Na koji način se borite protiv stresnih situacija i kako se sada osećate?
- Poslednje dve godine bile su mi užasno stresne, kako na porodičnom, tako i na emotivnom planu. Ne bih iznosila detalje, ali hvala bogu, moji najmiliji i ja uspeli smo da dobijemo neke važne bitke, što ne znači da i dalje ne vodimo rat. Takvi periodi menjaju vam životnu filozofiju i čine vas psihički jačim, ali vam troše zdravlje. Protiv stresa borim se tako što isključivo radim stvari koje mi prijaju. Najbolje se osećam u društvu ljudi koje najviše volim i opuštaju me one jednostavne svakodnevne aktivnosti koje s njima mogu da podelim.
Story: Koliko su vam ljubav i podrška partnera bitni u životu?
- To mi je izuzetno važno, da li je čovek bez ljubavi uopšte živ? Ako imam partnera, tada mi znači njegova podrška. Ukoliko ga nemam, nije mi neophodan muškarac da bih se osećala stabilno.
Story: Koje osobine tražite u muškarcu?
- Moji prijatelji kažu da sam previše zahtevna i pravi utopista. Da bi mi se dopao, on mora da pokaže kako mu je stalo do mene i da je spreman da mi se posveti. Volim lepe, obrazovane, inteligentne muškarce starog kova, kavaljere koji će ženu voditi kroz životno putovanje. I, naravno, hemija igra jednu od ključnih uloga!
Story: Umeju li muškarci danas da se udvaraju?
- To mnogo volim, a ukoliko je reč o gospodinu pravom, on nikada ne prestaje da se udvara svojoj dami. Priznajem da i među mlađima ima takvih, ali su nekako retki. Uvek se prijatno iznenadim kada primetim da džentlmeni i dalje postoje.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...
