Rade Šerbedžija: Bio sam boem i baraba

Rade Šerbedžija je rođen 27. jula 1946. godine u mestu Bunić kod Korenice, u Hrvatskoj. U braku sa sada pokojnom Ivankom Cerovac ima sina Danila i ćerku Luciju, a iz drugog braka, u kojem dve decenije uživa sa Lenkom Udovički, ćerke Ninu, Milicu Almu i Vanju. Diplomirao je 1969. godine na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažovan u zagrebačkom Dramskom teatru Gavella. Posle toga naizmenično je rado kao slobodni umetnik, s angažmanom u HNK Zagreb i Gavelli. Od tada sve češće nastupa u glavnim filmskim ulogama koje su mu, osim popularnosti, donele i ulazak u krug najrespektabilnijih jugoslovenskih glumaca. Početkom devedesetih otišao je u London, a zatim u Sjedinjene Američke Države i od tada postepeno gradi holivudsku karijeru koju, kako kaže, nije priželjkivao iako sada uživa u njenim plodovima. Prošle nedelje u Beogradu je posetio unuka Sergeja, ćerku Luciju, zeta Filipa Gajića i tom prilikom ekskluzivno za Story dao intervju o privatnom i profesionalnom životu.
Story: Nakratko ste krajem januara boravili u Beogradu. Ima li lepšeg dočeka od onog koji ste tada imali na aerodromu?
- Bilo je savršeno! Dočekao me je unuk Sergej. Mislio sam da će se stideti jer je on ipak malo dete, ima nešto više od dve godine. Tri meseca se nismo videli i mislio sam da me je zaboravio. Ali, čim me je ugledao, zaleteo se prema meni, raširio ruke i poljubio me. Da u svakom gradu imam takav doček, putovao bih svaki dan. (Smeh)
Story: Liči li Sergej na vas?
- On je kombinacija svojih roditelja Lucije i Filipa. Na mene liči u onoj meri u kojoj i Lucija podseća na mene.
Story: Radujete li se premijeri filma Blossom, u kojem igrate zajedno sa ćerkom Ninom iz drugog braka?
- To ostvarenje najverovatnije će biti igrani dugometražni film. Režiser Mihajlo Stanić najpre je želeo da napravi kratki igrani film, ali materijal je toliko dobar da je bilo šteta ne produžiti ga. Mihajlo je naš kućni prijatelj, Ninu zna od detinjstva i misli da je posebna devojčica, zato je za nju i napisao scenario. Ja s tim nisam imao ništa.
Story:Posle svih profesionalnih uspeha koje ste postigli, na osnovu kojih kriterijuma birate uloge?
- Dobar i interesantan scenario i reditelj sa istim kvalitetima jesu bitni, ali lagao bih ako bih rekao da su to uvek i jedini uslovi. Ponekad sam prihvatao uloge i da bih prehranio familiju, dakle isključivo zbog novca.
Story: Koliko imate mesta za sopstvenu improvizaciju u scenarijima koje prihvatate?
- U dobrim filmovima uvek imam takvu mogućnost, a u onima koje odrađujem, takva vrsta truda me ne zanima. Sećam se jednog akcionog klišetizovanog filma, u kojem je glavnu ulogu igrao Majkl Kiton, a srednje značajnu rolu tumačio Majkl Kejn. Igrao sam u sceni u kojoj mi Kejn pod pretnjom pištoljem pokazuje da prođem u jednu prostoriju kako bi me zaključao. Nezadovoljan uputstvima reditelja, počeo sam da se s njim raspravljam, a Kejn je čekao sa pištoljem. Nakon deset minuta, uhvatio me je za ruku i rekao: Rade, u potpunosti si u pravu, ali ako poslušaš reditelja, mnogo brže ćemo završiti ovaj sumnjivi film.
Story: Jeste li perfekcionista u poslu?
- Ne, nekada sam bio ambiciozniji, ali vremenom sam sve manje takav. Pošteno radim svoj posao, ali mrzim perfekcionizam. Volim ležernost i greške koje se događaju u umetnosti. One umetnička dela čine zanimljivijim od savršene i ispeglane forme.
Story: Da li više volite pozorište ili film?
- Odavno ne pripadam pozorištu. Ono me, zapravo, zamara i retko gledam predstave. Ne znam da li je taj zamor posledica činjenice da sam mnogo radio u pozorištu ili je to posledica probuđene strasti prema filmu. Više uživam dok radim filmove, a igram samo u svom pozorištu Ulysses, koje sam sa ženom Lenkom osnovao na Brionima. Već deset godina glumim u komadu Kralj Lir i drugima koje režira moja supruga.
Story: Kakvo iskustvo nosite sa snimanja jedne od planetarno najpopularnijih serija o forenzičarima CSI?
- Igrao sam u tri epizode i više nisam želeo, iako su oni hteli još da me angažuju. Glumio sam špijuna, oca jednog od glavnih junaka, ali tu seriju nikada nisam pogledao, niti to nameravam. Takođe, nisam gledao ni seriju 24 sata, u čijih sam osam epizoda igrao. Kada sam snimao film Shooter u Vankuveru koji obožavam, jednom prilikom u hotelskoj sobi menjajući kanale naleteo sam na svoj krupni kadar iz 24 sata. To je bila jedina prilika da sam sebe na sekund video u toj seriji, a i inače retko gledam filmski i serijski program, naročito ne ona ostvarenja u kojima sam igrao.
Story: Zbog čega?
- Nemam želju jer me to uvek oneraspoloži, osim ako je reč o projektima do kojih mi je zaista stalo. Naravno da sam gledao sve filmove Živojina Pavlovića, bez obzira na to da li sam u njima igrao. Ja sam, pre svega, ljubitelj filma, onakvog kakav se snima i ne volim da gledam kako je to na kraju ispalo. Prijatelji znaju za tu moju manu i drskost pa me često upozoravaju: Ovaj film moraš pogledati. Osim toga, moja žena je isekla kablove i izbacila televizore iz kuće kako deca ne bi gledala smeće od američke televizije, tako da zaista retko gledam bilo koje TV sadržaje.
Story: Zna li Đorđe Balašević za vašu gorepomenutu manu?
- Kao rani mraz u kojem sam igrao, odgledaću pre svega zbog njega jer me zanima kako je napravio taj film.
Story: Imate li dosta prijatelja među holivudskim zvezdama?
- Da, i među našim i među stranim glumcima.
Story: Jedan od njih je i Tom Kruz?
- Tom je fantastičan i jednostavan čovek, ali teško da smo nas dvojica prijatelji. Susrećemo se i pozdravljamo prijateljski, a filmskom staru poput njega, veoma je teško da se s bilo kim druži. Megazvezda u potpunosti gubi svoj privatni život samim svojim statusom. Više smo se družili nekada, pre njegovog razvoda od Nikol Kidman i pre nego što mu je život u jednom trenutku postao havarija. Kada je počeo novi život, zatvorio se u sebe i izolovao od svih.
Story: Vanesa Redgrejv vam je, s druge strane, istinska prijateljica?
- Ona je kuma moje dece i doživljavam je kao familiju. Imam još takvih prijatelja među svetskim zvezdama, a jedan od njih je čuveni filmski producent Robert Lantoš.
Story: U kojoj je fazi vaše pisanje knjige Green Card? Hoćete li opisivati drugovanje sa holivudskim zvezdama, kao što ste u autobiografiji Do poslednjeg daha pisali o Zoranu Radmiloviću?
- Knjiga je u lošoj fazi jer mi fali još malo da je završim, a to nikako da se desi. Ima jedan kafić Aroma u Vestvudu, nadomak mog losanđeleskog doma, u kojem igram remi svakog dana, pa sam odlučio da počnem da pišem i o tom mestu, jedinom gde se kartam. Na moju opasku: Šta sad da radim, imam loše karte, pametno mi je rekla jedna lepa Bugarka koja radi u Aromi: Idi kući i piši knjigu.
Story: Hoćete li u Green Cardu pisati isključivo o životu u Americi?
- Sadržaće moja iskustva američkog života. Još sam u dilemi da li da u njoj opišem nesporazume s nekim velikim zvezdama, ali bojim se da ne ispadnem tužibaba. Ne znam da li bi bilo lepo da tužakam nekoga u koga je zaljubljeno toliko devojaka širom sveta.
Story: Jeste li zadovoljni okruženjem u kom odrastaju vaša deca Nina, Milica Alma i Vanja?
- Nisam! One imaju sreću da imaju dobre roditelje i interesantne prijatelje njihovih roditelja, što im upotpunjuje nedostatak sterilne Amerike. Los Anđeles je jedna pustinja u kojoj su deca, dok ne polože vozački, robovi jer uvek neko mora da ih vozi od kuće do škole i obratno. Lutrija je ako požele da odu nekud jer mora da se zna ko će ih pratiti i na koje mesto. Opasan je to grad u kojem je mnogo droge i užasa, a s druge strane, ima divnu klimu i u njemu imamo lepu kuću. U tom domenu, tamo je život ugodan i lep, ali za decu je to teško mesto za odrastanje jer nemaju potpunu slobodu kretanja.
Story: Jesu li u tom smislu vaša deca iz prvog braka, Danilo i Lucija, imali kvalitetnije odrastanje?
- Naravno, ne samo oni, nego čak i moja generacije i sve generacije na ovim prostorima prednjače u tome.
Story: Govore li vaše ćerke iz drugog braka jezike s našeg govornog područja?
- Govore odlično i jedino ako nešto žele da objasne na kompleksniji način, onda to čine na engleskom koji im je, ipak, prvi jezik.
Story: Ninu zanima gluma, a koja su interesovanja vaših mlađih ćerki Milice Alme i Vanje?
- Milica ima trinaest godina i osim strasti za muziku koju ispoljava sviranjem čela, otkrila je u sebi i slikarski talenat, u čemu je zaista fantastična. Vanja, inače petnaestogodišnjakinja, nikada nije pokazivala želju za glumom, iako je igrala jednu od glavnih uloga u mjuziklu muzičkog centra Santa Monike o jevrejskoj deci koja su za vreme Drugog svetskog rata napravila predstavu u logoru. Odlično je i pevala u tom mjuziklu koji je svoje izvođenje imao i u čuvenom Dizni holu. Osim toga, sjajno pleše flamenko. Najstarija od njih tri, osamnaestogodišnja Nina, odrastala je sa teatrom igrajući sa mnom na Brionima i sada u jednoj od najboljih privatnih škola u Los Anđelesu pohađa dramsku sekciju: igra razne uloge i režira predstave. Dva puta je na takmičenjima u Los Anđelesu osvajala prestižne nagrade i već je zrela glumica. Nedavno je glumila i u jednom filmu koji je u Njujorku režirala jedna devojka s naših prostora.
Story: Svojevremeno ste rekli da ste u momačkim danima u ljubavi bili baraba. Šta to podrazumeva?
- Bio sam boem i baraba. Voleo sam da provodim noći u kafanama i tako sam postao baraba, ali zar to nije bolje nego biti kriminalac.
Story: Da li ste se smirili u prvom braku kraj, sada pokojne, supruge Ivanke Cerovac?
- Teško jer sam i u tom periodu znao da budem baraba. Mada, u određenom smislu jeste me smirio. Bio sam umereniji. Sada kao da više nisam baraba i sve više volim da provodim vreme kod kuće sa suprugom i decom. Možda je tako i zbog toga što mi Lenka kaže: Idi u kafanu. Možda ne idem baš zato što mi niko ne brani. (Smeh). Lenka i ja imamo super odnos.
Story: Ona vam je i umetnička inspiracija?
- Ne bih rekao da mi je bila umetnička inspiracija. Inspirisan sam svim drugim stvarima, oko nje, u njoj i na njoj. Ona je talentovana rediteljka, ali naše su privlačnosti drugačije prirode i nemaju veze sa teatrom i filmom. A dobro znam da ni ja njoj nisam najdraži glumac.
Story: Umete li da se izolujete od tog intimnog odnosa i jedno drugo kritikujete na profesionalnom planu?
- Umemo, ali ona uglavnom ne prihvata ništa što joj ja govorim, dok ja često prihvatim ono što mi ona kaže. Ne znam zašto je to tako, možda zato što je Lenka u pravu.
Story: U kakvom sećanju vam je ostala prva supruga Ivanka?
- Uvek smo bili u dobrim odnosima, čak i posle razvoda koji je život hteo. Ona je, nažalost, nedavno nesrećno preminula. Bila je divna i božanstvena žena.
Story: Da li su unuci dali novi smisao vašem životu?
- Oni su neverovatna radost. Jednom sam rekao svom ocu Danilu: Tata, ne znam kako da ti objasnim koliko sam se zaljubio u svog unuka Sergeja, a on mi je na to uzvratio: Zapamti sine, najviše se voli prvi unuk i tuđa žena. Naravno, neizmernu ljubav osećam i prema unuku Ivanu, kojeg je moj sin Danilo dobio prošle godine, a radujem se i što će mi ćerka Lucija krajem aprila najverovatnije podariti unuku. Inače, ni kada su se moja deca rađala, nije mi bilo bitno kog su pola. Prvo sam dobio Danila, potom Luciju i onda mi je, kada sam dobio sina i ćerku, kasnije bilo potpuno svejedno hoću li dobiti muške ili ženske naslednike.
Story: Osećate li jugonostalgiju u Americi?
- To se svelo na nostalgiju prema pojedinim ljudima i mestima koja posebno volim na teritoriji bivše SFRJ. Ali, kada neko poput mene živi vani, on vremenom s novom vrstom mentaliteta postaje potpuni stranac. Počeo sam da uživam u toj poziciji i to je nešto što je teško razumljivo nekome ko nije stranac, a ja sam to u potpunosti postao.
Story: Da li vam je iz pozicije stranca još apsurdnije ono što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ početkom devedesetih?
- Jeste, ali kod sebe primećujem da me mnoge stvari koje se ovde trenutno dešavaju ne zanimaju, osim kada je reč o sportu i kulturi. To na neki način i jeste moja pozicija stranca jer toplinu prema nekome ili nečemu vrlo lako osetim i u Londonu, Los Anđelesu, podjednako jako kao i u nekom od meni omiljenih mesta na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Drago mi je što je taj prostor ponovo jedno tržište, što je i logično jer govorimo istim jezikom.
Story: Postoji li nešto američko što vam nedostaje kada ste na Balkanu?
- Vezao sam se za taj način života jer je on za mene jedno novo iskustvo i ne bih mogao zamisliti da se sada vratim na ove prostore i živim po klišeu tako što ću odlaziti na probe u pozorište i slično. Naviknut sam na putovanja. Volim da večeram u Londonu, a da se sutradan pojavim u losanđeleskom restoranu kod Dan Tane. Možda mi pomenuti kafe Aroma zamenjuje ono što sam imao ovde jer tamo jedem sarmu, dobru pljeskavicu i ništa mi ne manjka.
Story: U čemu još uživate?
- Svaki dan kada nisam na snimanju igram tenis i teniski mečevi su jedino što gledam na televiziji, naročito oni u kojima igra Novak Đoković. Igrao sam i fudbal poluprofesionalno, bio sam član Tifanija, koji je u malom fudbalu bio jedan od najboljih sastava bivše Jugoslavije.
Story: Da niste kao porodičan čovek otišli u Ameriku, da li bi vas svetla Zapada zablesnula i navela da probate mnoge poroke?
- Nikada ne bih ni otišao da je bilo drugačije. Imao sam poziv da kao mlad glumac odem u Australiju jer sam za ulogu u Oslobođenju Skoplja, tamo dobio nagradu za najboljeg glumca. Međutim, nisam odgovorio na tu ponudu jer sam u Jugoslaviji imao ispunjen život, a Holivud nikada nisam sanjao.
Story: Najaktuelnija medijska priča, kada je o vašem profesionalnom životu reč, trenutno je navodna uloga u filmu u kojem će igrati i Omar Šarif. O čemu se, zapravo, radi?
- To, trenutno, nema veze s istinom. Taj film je u pretprodukciji i za sada su njegovi producenti samo obavili razgovore sa pojedinim glumcima. Možda su kontaktirali moje agente koji, kao i svi drugi, za svog glumca kažu da je uvek slobodan. To je cela priča, a da li će se taj film dogoditi, još ne znam. O projektima ne govorim čak ni kada dobijem scenario, već tek kada počne njegovo snimanje.

Nikola Rumenić