Malo je onih koji o Draganu Marinkoviću Maci (45) nemaju neko mišljenje. Iako slovi za odličnog glumca, šira publika najčešće ga pamti po ulozi voditelja brojnih emisija i učesnika rijaliti šou-programa u kojima je pokazivao ekscentričnu stranu svoje ličnosti zbog čega je bio na meti kritika javnosti, ali on spremno tvrdi da ga samo malobrojni zaista poznaju jer je sve uglavnom delo Mace, njegovog alter ega za šou-biznis. U susret beogradskoj premijeri kabare predstave Ja, mahalac, 29. novembra u Domu sindikata, ovaj duhoviti Sarajlija priča nam zbog čega i danas ne može da živi dugo bez rodnog grada iako je u Novom Sadu svio novo porodično gnezdo, koliko je ponosan na odrastanje sina Lava (9), rođenog u vanbračnoj zajednici sa sarajevskom šminkerkom Amrom Redžić, i mlađeg naslednika Fjodora Simeona (3) koga mu je podarila supruga Tijana (31), ali i da li su ga povredila pisanja da se razvodi.
Story: Zašto bi publika trebalo da pogleda predstavu Ja, mahalac?
- Zato što je to jedna vrsta terapije. U ovim teškim vremenima koja nisu nikako dobra jer nas okružuje gomila budalaština i razni likovi koji utiču na naše živote, smatram da je ljudima neophodna nekakva vrsta katarze. Ona je zabavno-edukativnog karaktera jer ima kritički osvrt prema ljudima koji su oko nas, a svi su željni razbibrige i smeha. U pitanju je hit komad nastao na osnovu istoimene knjige Indire Kučuk-Sorguč, u režiji Mirele Trepanić i uz klavirsku pratnju Negre Čičić, sa elementima kabarea, stand-up komedije, monodrame i melodrame koji najbolje pokazuje da kultura i umetnost nemaju granice, jer ga je od premijere početkom maja u Kamernom teatru 55 u Sarajevu videlo na hiljade ljudi u regionu.
Story: Da li je nekadašnji Dan Republike slučajno izabran za datum premijere?
- To je datum koji nam je nekada svima bio veoma značajan, tako da je dobar za PR! (Smeh)
Story: Naslov predstave je Ja, mahalac. Jeste li vi odrasli u mahali?
- Ja nisam mahalac već jedno haustorsko dete, ali sam, naravno, prošao kroz školu mahale. Moj mahalac je čovek koji ima zdrav otpor prema svemu što nas okružuje, to nije spletkarenje niti bavljenje drugim ljudima, već je to čovek koji ne dozvoljava da mu ispiraju mozak. Mnogi se prepoznaju u tekstu jer govorim o muško-ženskim odnosima u BiH iz muškog ugla i zato tako dobro korespondira sa današnjicom i publikom. Neki porede ovaj komad sa Audicijom i Top listom nadrealista, ali to zaista nema veze jedno sa drugim. Tada smo manje-više živeli u realnim vremenima pa nam je sve nadrealno bilo duhovito, a danas je stvar obrnuta - sve što je realno vrlo je smešno!
Story: Kažete da je mahalac lik na koga ne mogu tako lako da utiču jer je veoma svoj. To, umnogome, podseća i na vas samog?
- Priznajem da sam svoj i autentičan. I mislim da je to u redu! (Smeh)
Story: Kakva sećanja vas vežu za detinjstvo u Sarajevu?
- Lepa, jer je Sarajevo uvek bio vrlo autentičan grad u svakom smislu. To je jedna zlatna dolina gde su mnogi, hodajući njome, ostavili trag u muzici, filmu, književnosti... Moja mama Mirjana je Sarajka koja je odrasla sa Indexima, Čobijem, Draganom Stojnićem i drugom finom rajom, tako da sam i ja hodao tim ulicama i sakupljao njihove fore. (Smeh) Sarajevo nisu samo ćevapi, već taj duh, šega i šala... Njega čini specifična, kako mi kažemo, fina gradska raja i još je negde ima. I zato moram često da budem tamo kako bih pokupio taj šlif i šmek po kome smo svi mi koji dolazimo iz tog grada specifični, a neki i briljantni. Ali, samo inteligentan čovek može da bude i duhovit.
Story: Koliko se posle svih zbivanja taj duh još oseća u Sarajevu?
- Naravno da ga ima mnogo manje jer je dosta ljudi nažalost otišlo posle svih ratova i budalaština kroz koje smo prošli, ali na svu sreću, još ima te fine raje. Moj majka živi tamo i kao svaka penzionerka primi svakog prvog 117 konvertibilnih maraka, a stariji sin Lav pohađa četvrti razred osnovne škole sa decom čiji su roditelji deo stare sarajevske ekipe i drago mi je zbog toga.
Story: Da li ga vršnjaci zadirkuju ili mu pak zavide zbog toga što mu je tata popularni Maca?
- Ma, gde smeju da ga zezaju, kad sam ja institucija? (Smeh) Naravno da kada odem u školu po njega, pozdravim klince, ali ne dozvoljavam da on bude Macin mali jer pokušavam da ga osamostalim. On već ima svoje ime, samo mora da nauči da ga nosi. Stari Latini su rekli: Nomen est omen, (ime je znak), tako da on mora sam sebe da stavi na pijedestal, a moja obaveza je da brinem o njemu do osamnaeste godine, dok ne bude moralno i pravno odgovoran i da mu ukažem na vrednosti koje mora da stvori. Pošto ja nisam lovator, on sigurno neće biti Guzonjin sin!
Story: Čime se najviše ponosite kad je reč o vašim dečacima?
- Deca su zaista najveće blago. Uživam u ulozi tate jer su moji sinovi lafčine i ponosan sam na njihov odnos. Oni su prava tatina banda. (Smeh)
Story: Kako jedan Sarajlija živi u Novom Sadu?
- Meni je Novi Sad sjajan na dva, tri dana, a posle toga moram da bežim iz njega jer ne mogu da podnesem tu nepodnošljivu lakoću postojanja. I da ne bih skrnavio taj grad svojim trubljenjem jer oni sve u životu rade lagano, bolje mi je da odem, a da ne uspostavljam neke svoje životne uzuse. (Smeh) U poslednja tri meseca automobilom sam prešao dvadeset hiljada kilometara i
Non-stop sam na putu zbog turneje sa predstavom Ja, mahalac, tako da često ne znam da li sam došao ili pošao. Ujutro kada se probudim, obično se pitam: Bože, gde li sam sada? A najčešće sam po hotelima.
Story: Krajem septembra objavljeno je da ste se rastali od supruge Tijane i da živite u jednom hotelu u Sarajevu. Da li vas je to pogodilo ili ste oguglali na priče o sebi?
- Nazvali su da me pitaju za novu predstavu i hteli su da znaju gde sam sada, a ja sam odgovorio da ne znam u kom sam gradu dok ne pogledam kroz prozor, pošto živim u hotelu budući da sam stalno na putu. I posle toga osvanuo je naslov kako sam ostavio ženu i živim u hotelu! A naravno da to nije tačno. Bojim se senzacionalizma jer to ulaženje u tuđi život nije dobro. Jedna od mojih životnih krilatica jeste da to što sam javna ličnost ne znači kako sam javno dobro. Jednostavno, nije mi jasno zašto se neki bave izvrtanjem i izvlačenjem reči iz konteksta zbog kojih možeš imati problema u životu. Stvarno ne vidim razlog za to.
Story: Kakva je bila reakcija vaše supruge Tijane na ta pisanja i sve što je usledilo posle toga?
- Sigurno da joj tako nešto ne prija jer niko normalan ne može na to da pristane. Ona nije deo javnog života, niti čita te budalaštine, ali u današnje vreme svedoci smo da postoje prijatelji, neprijatelji i lažni prijatelji koji su u stvari najgori. Jer oni su ti koji nju ili moju majku pozovu sa pitanjem: Jao, jesi li pročitala ono o njemu? I da ti ga onda prijateljski zabibere. Tijana na svu sreću nema tu palanačku filozofiju u glavi, ali joj ipak nije svejedno zbog svega što nam se dešava.
Story: Polazi li joj za rukom da isprati sva vaša putovanja, odnosno vaše odsustvo od kuće?
- Pa, ima mene, a to je jedan božji dar sa neba! (Smeh) Jesam bonvivan i hedonista, kontroverzan i drugačiji, ali sigurno nisam dosadan. U životu mi treba samo dobar oslonac, a kraj nje to imam.
Story: Da li vama prija život na točkovima?
- Da, jer ne bih se bavio ovom poslom da je drugačije. Na granicama u regionu svi me poznaju, tako da samo prolazim. Dobro je da da te ima svuda pomalo jer te se onda ljudi požele. Nije dobro da te demistifikuju do kraja, pošto onda više nisi interesantan. Mnogi misle da me znaju, a u stvari poznaju me samo malobrojni. Ja sam Dragan Marinković, a Maca je brend vezan za šou-biznis.
Story: Jeste se promenili otkada ste u braku ili pak otkrili nešto novo o sebi?
- Nikad u životu, jer nema potrebe! Ne znam ni šta bih menjao kod sebe. Ostajem pri tome da su kompromis i tolerancija dve najveće prevare dvadesetog veka. Da me neko udara čekićem, a ja da se pitam da li bi trebalo da uzvratim? Nisam od tih!
Razgovarala: Jelena Kulović
