Sa samo dvadeset četiri godine, Miloš Biković postao je najpopularniji glumac mlađe generacije. Tome su pojaviše doprinele njegove uloge u filmovima Montevideo, Bog te video i Šešir profesora Koste Vujića, ali i njegov šarmantni vid predstavljanja u javnosti kojim masovno osvaja naklonost uglavnom ženske populacije. Njegovo srce, međutim, već nekoliko godina pripada devojci koja se za sada drži podalje od očiju javnosti. U razgovoru za Story, talentovani Beograđanin otkriva zbog čega je njegova romansa obavijena velom tajne i priča o najvećem profesionalnom izazovu do sada – ulozi u filmu Sunčanica koji režira slavni ruski reditelj Nikita Mihalkov.
Story: Zahvaljujući zapaženom predstavljanju koje je rezultiralo prolasku na međunarodnom kastingu, dobili ste ulogu u novom filmu Nikite Mihalkova. Šta vam je prva asocijacija na ovaj, za naše mlade glumce, nesvakidašnji uspeh?
- To me podseća na to da se sve dešava po Božjoj volji. Nikita Mihalkov je omiljeni reditelj mom bratu i meni. Pre godinu dana sedeo sam sa bratom kada mi je rekao: Piši pismo Nikiti Mihalkovu i reci mu kako želiš da radiš s njim, da mu se diviš... Upitao sam ga da li zna kolika je Rusija i koliko tamo ima ovakvih kao što sam ja, pa i boljih. Oni su izmislili glumu, a ako je Božja volja, to će se desiti... Je l' treba da vam objašnjavam zašto sam se onesvestio kad su me zvali na kasting?
Story: Nalaže li vam najnoviji poslovni trijumf da se barem delimično oslobodite svoje skromnosti u javnim istupima?
- Ne smatram da sam skroman u javnim nastupima. Skromnost može samo da bude posledica smirenja, a ono je potčinjavanje svoje Božjoj volji. Pošto ovo što se desilo tumačim upravo na taj način, ovaj slučaj ne doživljavam kao svoj uspeh. Zato mislim da ovo može samo da me podstakne da budem skromniji.
Story: O kakvoj je ulozi reč i kada počinje snimanje filma po motivima Ivana Bunjina?
- Reč je o ulozi potporučnika Bele garde koji se pred kraj građanskog rata 1920. godine u Odesi predaje crvenima zajedno sa stotinama carskih oficira, kozaka i vojnika. Uloga je velika, ima dosta teksta, moram da govorim ruski bez akcenta.
Story: U čemu se, osim u godinama iskustva, ogleda vaš profesionalni napredak, od glumca koji je pre samo nekoliko godina glumio nestašnog klinca u domaćim serijama do mladog intelektualca koji danas svoje kognitivne sposobnosti vešto demonstrira u ulogama na inostranom tlu?
- Teško mi je da svoj napredak ocenjujem sa strane. Mislim da to treba publika da prati i ocenjuje. Ipak je njihov sud najvažniji, kao i sud kolega, naravno.
Story: Koje su za vas potencijalne zamke internacionalne slave i kako ćete ih se kloniti?
- Ne znam, stupam na nepoznato tlo. Mislim da zamke postaju zamke kad za njih ne znaš. Ako znaš za opasnost, to nije zamka. Što se opasnosti tiče... Ne znam. Posle ovog događaja počinjem da uviđam kako se sve dešava po promislu, tako da o opasnostima ne razmišljam, one mogu doći samo od mene, iznutra. Od moje senke. Ono u šta sam siguran jeste to da ću se potruditi da izbegnem zamku odlaska iz Srbije. Nervira me taj trend napuštanja i pljuvačine po Srbiji. Neko mora da ostane, radi i doprinosi, ne možemo svi da odemo.
Story: Mislite li da ćete posle uloge u filmu slavnog ruskog reditelja biti priznatiji u Srbiji?
- Ne znam. Kod nas je takva situacija da imamo deset američkih filmova u bioskopima pa makar i devet od njih bili glupi, mi ih i dalje gledamo. Odgledao sam novog Bonda i veoma se razočarao. Koliko je samo para potrošeno na hiljadu puta viđene šablone i isprazne dijaloge. A kad ste poslednji put gledali francuski ili ruski film u bioskopu, a da nije reč o Ruskom domu? Nadam se da će Sunčanica Nikite Mihalkova imati svoju premijeru u Srbiji, što nije bio slučaj sa Varljivim suncem 2. To je veliki gubitak za srpsku inteligenciju i publiku. Kada je reč o priznanjima u Srbiji, ovaj film sigurno može mnogo da doprinese. Ali, ja najviše želim da dobijem priznanje kao učesnik kvalitetnih srpskih filmova koji će Srbiju i Srbe prikazati u svetlu kakvo zaslužujemo. Vreme je da se angažuje srpska inteligencija koja treba da promeni sliku o našoj zemlji i generalno o njoj u svetu. Žao mi je kad vidim vršnjake i mlade ljude slomljene volje. Kad misliš loše o svojoj domovini, nemaš volje ni da spremiš svoju sobu, a kamoli bilo šta drugo. Zato, hvala Bogu na Montevideu jer je bar malo vratio veru u Srbiju. Ili, kako bi rekao Nikita Mihalkov, patriotizam nije kad vičeš ura nego ako zasadiš jabuku pred kućom, popraviš ogradu, pomaziš psa.
Story: Nije tajna da vaše pojedine kolege iz filma Montevideo, Bog te video nisu baš s radošću primile vest o vašoj šansi za internacionalni uspeh. Zamerate li im na tome?
- Ne zameram. Smatram da je čovek sam sebi najveći neprijatelj. Ko se bori protiv mene, ostavlja sebe nezaštićenim od svog najvećeg neprijatelja. Svim svojim kolegama uvek ostavljam otvorena vrata za prijateljstvo i dugo trpim negativne komentare zato što se nadam da ćemo ipak na kraju postati prijatelji. Neki ne razumeju zašto se tako ponašam, ali to nije neophodno.
Story: Čije kritike uvažavate?
- Svog brata. On ume da predvidi i oseti događaje, ljude, verovatno zato što je njegov put bio krivudav. Zatim uvažavam kritike i Dragana Petrovića Peleta, svog profesora i prijatelja. On ume da me nasmeje i ohrabri u najtežim trenucima. Tu je i Bjela koji me ponekad proziva i u njegovim prozivkama ima mnogo istine. Kad te pohvali, pohvali te jednom, ali zapamtiš.
Story: Šta biste danas promenili u prvim Tirketovim scenama u Montevideu?
- Pokušao bih da ne lažem u nekim scenama, ali neću vam reći u kojim.
Story: U kakvog je čoveka porastao Tirke u nastavku filma?
- Videćete. Odmah na početku iznenadiće i sebe i publiku. Tirke stalno oseća nelagodnost, on je čovek koji traži sreću ne shvatajući da je već ima. Mislim da ta potraga za srećom uvek polazi iznutra. Cilj hrišćanskog života jeste zadobijanje blagodati Duha Svetog ili – sreću.
Story: Odnosite li se kritički prema svom dosadašnjem radu?
- Naravno, otac Tadej bi rekao: Ako hoćeš da se spaseš, budi strog prema sebi i blag prema drugima. Bolje da se ja sam iskritikujem, manje ću ostaviti vama...
Story: Uspeva li vam uvek da budete autentični u svom glumačkom pristupu ili pomalo kradete zanat od iskusnijih?
- Naravno da kradem, ali to radim upravo da bih bio autentičan. To možeš samo kada si iskren, a glumački zanat je tehnika dostizanja ili put do iskrenosti.
Story: Kakvo iskustvo nosite iz Nemačke gde ste nedavno snimali film Great?
- Divno. Nemci su me naprosto oduševili. Odlično sam se slagao sa rediteljem i ekipom, voleo bih da ponovo sarađujemo. Oni jednostavno vole da rade, a u takvoj atmosferi i ja sam bio vrlo inspirisan. Film govori o našem heroju Nikoli Radoševiću koji je za vreme Drugog svetskog rata, u bioskopu u Valjevu, na projekciji za vojnike Nemcima pustio Velikog diktatora u kom se ismeva Hitler. Uhapsili su ga i osudili na streljanje. Danas Nikola živi u Beogradu. Ostalo ćete, nadam se, videti u filmu. Ali, zašto je on važan? Nikola ne želi da ubija ljude. On shvata da su film, muzika i reklama najjače oružje. Film kod publike stvara raspoloženje, formira mišljene i pogled na svet. Pogledajte deset ostvarenja o tome kako su se Britanci borili u Drugom svetskom ratu. Ako se ništa drugo ne pominje, vi ćete zaboraviti na to da su Rusi uništili sedamdeset odsto Vermahta. To su Amerikanci odavno shvatili. Danas na Twitteru čitam o osobama koje pišu na engleskom i koriste engleske fraze. Shvatate, ljudima su propagandom isprali mozak. Oni kopiraju Seks i grad i slične pojave. Razmišljaju na engleskom, pišu statuse na engleskom jer su to videli kod američkih zvezda. Zato je važno da imamo jaku kinematografiju, televizijski i internet program. Da čuvamo kulturu. Ovim bi i država morala da se pozabavi.
Story: I Nikitin film je, kao i Montevideo, svojevrsna istorijska melodrama. Volite li da oživljavate istorijske likove ili se bolje snalazite u tumačenju rola koje nose junaci današnjice?
- Izgleda da samo momke u braon kostim iz 20. veka mogu da igram. Šešir profesora Vujića dešava se 1910. godine, Sunčanica 1920, Montevideo 1930, a Great 1940.
Story: Da li ste i u kojim segmentima svog života staromodni?
- Jesam kada je reč o životnim vrednostima jer, kako kaže izreka: Zlato naših predaka u hiljadu vatri oprobano. Mada, tražim i britvu da se brijem, kao što su radile naše deke pre sto godina.
Story: Da li je romantika iščezla iz vašeg rečnika i svakodnevnog ponašanja?
- Ne trudim se da je postignem. To mi deluje kao da pratim uputstva iz časopisa. Ipak, volim da skuvam nešto svojoj devojci, da joj napišem pesmu ili da ostanemo u kolima i slušamo muziku dok napolju pada sneg.
Story: Kako zainteresovanim devojkama stavljate do znanja da ste zauzeti?
- Kažem im: Imam devojku.
Story: Nedavno ste izjavili: Sa devojkama sam na distanci jer ne želim da dajem povoda za poznanstva sumnjivog karaktera. Ima li vaša partnerka apsolutno poverenje u vas s obzirom na to da ste trenutno naš najpoželjniji glumac mlađe generacije?
- Nadam se da ima. Hvala na komplimentu.
Story: Šta vam u privatnom životu donosi, a šta oduzima dečački izgled?
- Donosi mi to da me bake štipaju za obraz.
Story: Da li ste imali sadržajno detinjstvo ili ste preterano jurili za svojim ambicijama pa vam se čini da ste preskočili određeni period svog odrastanja?
- Imao sam sadržajno detinjstvo, ali sam rano počeo da trčim za obavezama. Jednom, kada sam bio mali, mama je bila na poslu, tata na putu, a brat u manastiru, sedeo sam na kauču i užasno mi je bilo dosadno. Od tog osećaja počeo sam da bežim i mislim kako još ne mogu da stanem dok god taj osećaj u sebi ne pobedim.
Story: Smatrate li sebe emocionalno nezrelom osobom?
- Ne mogu da donosim sudove o sebi, ali smatram da nisam završio sazrevanje i proces individualizacije. I tako želim da razmišljam do smrti.
Story: Umete li jednako uspešno da kontrolišete misli i osećanja u ljubavnom životu, kao što to činite na sceni?
- Pa to je nemoguće. Onda to nije život ili to nisu osećanja.
Story: Na koje osobine svoje devojke ste odmah pali?
- Ume da uči na svojim greškama, ume da radi na sebi, ume da ćuti, ume da pleše, ume da se smeje, ume da se ljubi...
Story: Da li vas je ponekad teško trpeti u vezi?
- Ovo je pitanje za nju.
Story: Vaša romansa je proteklog leta bila tema brojnih domaćih medija. Zbog čega ne želite da eksponirate svoju partnerku?
- Za to postoje objektivni razlozi. Kad se budu stekli uslovi za tako nešto, i o tome će biti reči.
Story: Poslednjih meseci dosta ste putovali, što zbog snimanja nastavka filma Montevideo, Bog te video, što zbog uloge u Nemačkoj. Kako podnosite čestu razdvojenost od devojke?
- Teško mi je, ali i ona i ja znamo da je to neophodno.
Story: Planirate li da ozvaničite svoj odnos sa devojkom ili sebe još smatrate premladim za krupne životne korake kakvi su, recimo, veridba i brak?
- Još je rano, mada razmišljam o tome da se preselim na Dunavske terase, taj deo grada podseća me na detinjstvo. Još ako srede onaj kej... Tamo bih voleo da živim sam, to jest s njom.
Story: Gušite li ljubomoru u vezi ili se na sve načine trudite da je sasečete još u njenom začetku?
- Niti gušim niti sečem. Ljubomori se ne treba suprotstavljati, već promeniti pogled na situaciju, onda će ona nestati. Ako si ljubomoran, to je zato što nisi siguran u sebe pa zbog straha reaguješ i kad ne treba ili partner izaziva ljubomoru da bi te proverio ili dobio potvrdu ljubavi.
Story: Niste se ustručavali da priznate kako ste svojevremeno patili zbog ljubavi, kao i da su vas kroz odrastanje formirale ljubav i bol. Šta je najdelotvorniji melem za vašu ranjivu prirodu?
- Svi smo mi ranjivi i svi tražimo ljubav. Ljubav Božju i ljubav bližnjih. Ona je melem za sve i izmirenje svih naših potreba. Zašto je Montevideo uspešan film? Kroz duhovitost i glumačku igru pokazao nam je ljubav prema zemlji i svom narodu. Bar na trenutak.
Nikola Rumenić
