Udovica muzičke zvezde Ljubiše Stojanovića Luisa koji je 31. jula prošle godine poginuo u teškoj saobraćajnoj nesreći, Silvana Stojnić (40), pokušava da pronađe utehu za strašan gubitak s kojim ne može da se pomiri ni godinu dana kasnije. Uz svog nevenčanog supruga provela je deset predivnih godina tokom kojih su dobili troje naslednika: Andreja (9), Sergija (7) i Elu Mitu (3), koji baš kao i njihova mama još ne veruju da je Ljubiša zauvek otišao. Mada joj tuga i bol ispunjavaju svaki dan, Silvana upravo zbog dece pokušava da čvrstim korakom krene dalje, a sećanje i evociranje lepih uspomena na voljenog čoveka ponekad joj izmami osmeh na lice.
Na borčanskom groblju Zbeg, porodica i prijatelji će 28. jula prisustvovati godišnjem pomenu na pokojnog umetnika, kada će biti i osveštan njegov spomenik, a Silvana u razgovoru za Story kaže da vreme ne uspeva da zaleči njene rane.
Story: Svojevremeno ste razmišljali da organizujete koncert u čast svog pokojnog supruga. Dokle ste stigli s realizacijom te ideje?
- Još nisam počela sa pripremama, ali nameravam da do kraja godine izvedem svoju zamisao. Tokom prošle godine želela sam da organizujem koncert, ali nekako jul nije pogodan za održavanje takvih manifestacija, pogotovo u zatvorenom prostoru, pa sam planove pomerila na kraj novembra, ali i dalje ne mogu ništa precizno da kažem. Upravo je koncert ono o čemu ću govoriti kada je reč o Ljubiši i njegovom neobjavljenom radu jer ne postoje nikakve druge neotkrivene tajne. Postoji samo evociranje uspomena na ono što je radio, ali i objavljivanje snimljenog materijala koji nikada nije publikovan.
Story: Da li će na koncertu u Luisovu čast pevati njegove kolege?
- Još nisam tačno osmislila kako će to izgledati jer sam tek sada zaokružila godinu dana otkako ga nema. Sada mogu da idem korak dalje i razmišljam o novim stvarima. Pored dece, škole i obaveza nisam bila u stanju da razmišljam ni o čemu. Krenula sam tim novim stepenikom i želja mi je da njegovi prijatelji, kolege i glumci izvode Ljubišine pesme. Postoje neke stvari koje nisu objavljene, na primer jedan spot koji je urađen i nikada nije prikazan, kao i film o njemu koji je snimljen u Holandiji. Potrudiću se da dođem do producenata koji su ga radili kako bih ga objavila i kod nas. Osim toga, imam iskrenu želju da uradim jednu pesmu koja bi bila posvećena mom suprugu, ali ne u smislu ličnog obraćanja. Videću s kim bih mogla to da uradim, ali svakako bismo je snimili u Ljubišinom studiju. Volela bih da ta numera bude izvedena na koncertu.
Story: Mnogi kažu da vreme leči rane. Opet, s druge strane, ima i onih koji smatraju da je sa godinama sve teže kada izgubite nekog bliskog člana porodice. Kako se vi sada osećate?
- Teško mi je da pričam o tome. Ovih godinu dana prošlo mi je kao u snu. Radim neke stvari zato što moram... Prošle godine prvog septembra dočekale su me obaveze oko škole, dece, vratića, posla... U tim trenucima niko te ne pita da li možeš, nego moraš da ideš dalje! Ipak, za neke stvari nemam vremena, a kada ga imam, sebi ne mogu priuštiti da plačem jer nisam sama i glupo je da ispoljavam emocije koje nemaju veze s tom situacijom. Kada sam u automobilu i čujem pesmu koja me podseti na njega, onda se sama isplačem.
Story: Slušate li njegovu muziku?
- Ne mogu da puštam njegove pesme. Imam puno Luisovih slika po kući i privikla sam se na vizuelni momenat, ali ne mogu još i da ga slušam. Nedavno sam osetila potrebu da ga čujem, pustila sam disk s njegovim pesmama i plakala. Ela mi je rekla da se smirim i ugasim muziku jer se i Sergije rasplakao... Andrej nije bio tu. Trudim se da radim i rešavam neke stvari. Ljubiša često nije bio kod kuće, ali kada napravim pauzu i spustim loptu, ukapiram da se uopšte neće vratiti. Nedavno sam vozila njegov auto i parkirala sam se ispred garaže, što inače ne radim, a onda dok sam silazila iz vrtića, pogledala sam i videla automobil i u toj jednoj milisekundi pomislila sam da je Ljubiša tu.... Ta misao je kratko trajala i došla sam sebi pre nego što se ona do kraja realizovala.
Story: Koliko deca shvataju da su zavek ostala bez oca?
- Kako oni da shvate kada ja to još nisam uspela... I dalje nemam pravu svest o tome. Bilo mi je veoma teško kada su postavljali spomenik, štaviše bilo mi je strašno. Imala sam osećaj kao da sam ga tog dana sahranila, a ne prošle godine. Ne znam da li sam još svega svesna, ali svesnija sam nego kada su ga sahranjivali. Meni je neki vakuum bio u glavi, verovatno je to odbrambeni mehanizam... Možda će me tek sada sve stići, a možda i neće jer imam troje dece i mnogo obaveza pa nemam vremena da mnogo razmišljam. Godina mi nikada brže nije prošla...
Story: Ljudi obično evociraju lepe uspomene na svoje najmilije koji su napustili ovozemaljski svet. Postoje li neke stvari o kojima vi razmišljate?
- Samo kada se setim kako me je oslovljavao... Kada negde krene on mi kaže: Sunce vidimo se ili Čekaj me... tada imam osećaj kao da još čujem njegov glas u glavi i način na koji on to izgovara.
Ksenija Konić
