Sa samo dvadeset sedam godina, Marija Šerifović iza sebe je ostavila skoro čitavu deceniju uspešne karijere i pobedu na Evrosongu 2007. godine. Nekada eksplozivnoj pevačici koja nije umela da se nosi sa nepravdama, danas je mnogo više od borbe sa vetrenjačama važno da sačuva teško stečeni mir. Muzičku karijeru trenutno je zamenila radom u muzičkoj školi Vivo, i vođenjem kluba u Beču gde u poslednje vreme najčešće i boravi. Nakon što je sa samom sobom pregrmela sve dečije bolesti, izlečila se od osvrtanja na negativne komentare, oslobodila se lažnih prijatelja i savetodavaca, krenula je potpuno novim putem i skreće samo tamo gde to istinski želi. Više joj nije žao propuštenih prilika, niti mari za učinjene greške. Ona snažno veruje u sudbinu, uverena da će joj se baš sve desiti u pravo vreme.
Story: Prija li vam to što trenutno niste aktivni u muzici?
- Da, jer sam se pomalo umorila od svega, svih... Živim mirno i to mi odgovara. Krupne stvari dogodile su mi se od osamnaeste do dvadeset druge godine i tada nisam dozvoljavala sebi da budem umorna i da mi bilo šta zasmeta. Trenutno na sve to gledam drugačije, uprkos tome što bih opet sve isto uradila.
Story: Jeste li se promenili u odnosu na period kada ste počinjali?
- Ne verujem u to da se ljudi menjaju. Moguće je samo na trenutke uobličiti svoje karakteristike, ali izmeniti ih u potpunosti veoma je teško. Ja se jesam promenila i sada je sve nekako lakše i bez mnogo nerviranja. Tako je kako je i ne može biti drugačije. Mladim ljudima u školi pevanja Vivo, koju smo osnovali moj polubrat Danijel Pavlović i ja, uvek govorim da je vera u ono što se želi jedan od najbitnijih faktora za uspeh. Naravno da je potrebno i da neko gore baci pogled na tebe u datom trenutku, kao i da ono što radiš bude zaista kvalitetno.
Story: Kako ste se odlučili da napravite muzičku pauzu i posvetite se radu u školi pevanja, kao i da otvorite klub u Beču?
- Nije bilo tu nekih velikih odluka, došlo je samo od sebe i evo, prolazi već treća godina otkako sam objavila poslednji album. Nikada ništa nisam planirala, pa tako ni ovu pauzu. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak kako bih ja postigla mir. Beč mi se isto tako desio slučajno jer u tom gradu žive neki od članova moje porodice, pa se uz povremene posete njima dogodio i uspešno savladan dobar poslovni poduhvat.
Story: Dopada li vam se to što ste sve češće u Austriji? Jeste li tamo već stekli krug saradnika i prijatelja?
- Da. Ja i inače volim da putujem pa bio to Beč ili bilo koji drugi grad. Moji roditelji uvek su govorili da bih se i u džungli sama snašla. (Smeh) Naravno, Beograd je moj grad bez obzira na to što u njemu nisam rođena i u suštini ništa nema taj šmek kao Beograd. Da dotaknemo i te prijatelje… Nažalost, ne mogu da se pohvalim da sam imala veliku sreću sa njima. I dalje postoje ljudi za koje bih u vatru skočila, ali je veći broj onih koju su moje poverenje izigrali zbog espresa i krofne. Ali, to ide njima na dušu i više nemam živaca da se njima bavim. U Beču imam saradnike, ali ne i prijatelje.
Story: Bliži se Evrosong na kojem će nas predstavljati Željko Joksimović. Dopada li vam se njegova pesma Nije ljubav stvar?
- Željko je odličan kompozitor i izvođač, pesma mi se dopada i od srca mu želim sreću. Imamo kvalitetnu pesmu i dobrog pevača i ne preostaje nam ništa drugo osim da navijamo.
Story: Kako ste se osećali kada je nedavno, prilikom predstavljanja njegove pesme na RTS-u, voditeljka iznela podatak kako je on bio najuspešniji srpski izvođač na ovom takmičenju ikada iako ste jedino vi doveli Evrosong u Beograd 2008. godine?
- Ja to ne bih komentarisala. Najbitnije je da su to gledaoci primetili. Čija je greška, zaista me ne zanima.
Story: U kakvom sećanju vam je ostalo to veče trijumfa 2007. godine? Mislite li da ste na najbolji način iskoristili ostvareni uspeh ili smatrate da ste mogli i bolje?
- Srećna sam jer su moji sugrađani tog 12. maja 2007. godine bili ponosni pošto se Srbija tih dana u čitavoj Evropi pominjala u pozitivnom kontekstu, ali i zato što sam postigla nešto što se dugo nikome nije desilo. Sve i da danas prestanem da pevam, iza mene je ostao neizbrisivi trag i to nema cenu. Da li je to iskorišćeno ili ne? Nekako mi je nezahvalno da to komentarišem jer da je trebalo da se dogodi još nešto, dogodilo bi se, a čim nije, znači da nije bilo u tom trenutku zapisano. Sve u svoje vreme.
Story: Vaša karijera je u jednom trenutku izgledala kao ostvarenje američkog sna. Mislite li da ste nešto od toga izgubili sticajem ružnih okolnosti ili ste sami izabrali takav scenario?
- Ne znam na koje ružne okolnosti mislite ? Pretpostavljam da se to odnosi na nesuglasice sa gospodinom Aleksandrom Tijanićem ili sukobe sa Sašom Mirkovićem koji je tada bio moj menadžer. Ja sam imala dvadeset dve godine i gomilu čudnih ljudi oko sebe, željnih da moj uspeh pripišu sebi, ničim izazvanih savetodavaca, pa tu i nema baš puno razuma i pameti.
Story: Da li mislite da ste uživali u svim benefitima pobede čvrsto stojeći na zemlji ili praktično niste ni znali šta vam se dešava?
- Pet godina nakon toga mogu da kažem samo jedno i to smatram svojom najvećom nagradom: bila sam i ostala ista pre i posle.
Story: Čemu su vas učili uspesi, a čemu neuspesi?
- Bitno je da se iz svakog uspeha ili neuspeha nauči nešto novo. Najviše od svega mrzim da učim na svojim greškama, ali šta ću, tako je.
Story: Jeste li trenutno ispunjeni na emotivnom planu?
- Na sreću nisam i to mi odgovara. Uživam u sopstvenoj slobodici.
Story: Postoji li sada neka osoba u vašem životu od koje vam uzavri krv?
- Sa veliki nestrpljenjem je iščekujem.
Story: Koliko se vaša nekada eksplozivna narav menjala s godinama? Je li vas vreme učilo?
- Da se razumemo, umem ja i dalje da puknem, ali sve stvari lakše doživljavam, manje se nerviram i ne dozvoljavam da me bilo šta poremeti. Isti tako postoje i momenti kada ne mogu samu sebe da prepoznam, ali ko će ga znati sve je to život… Istina je da i danas neke sopstvene postupke ne mogu da objasnim, opravdam sama sebi, tako da je ta nepoznanica potpuno u redu.
Mirjana M. Višnjić
