Legendarni glumac se proslavio brojnim ulogama, ali nikad u potpunosti nije bio srećan
Srpski glumac Vlastimir Đuza Stojiljković proslavio se kroz niz velikih uloga koje je tokom duge karijere odigrao pred filmskim kamerama. Ipak, njegov život bio je ispunjen raznim nedaćama o kojima nije želeo često da govori u javnosti.
Još kao dete Đuza je prošao kroz stresan i težak period života. Rođen je 1929. godine u Ražnju, a tokom rata oca su mu zarobili. Ostao je samo sa majkom, sa kojom je živeo u sobi u seoskoj školi.
- Otac je bio u zarobljeništvu. Jedini domaćin u kući, i čuvar naš, i hranilac – majka. Stroga. Učiteljica. Stan nam je bio u jednom delu škole, tako da smo bili na udaru svima koji dođu. Pozove jednom majku nemački komandant. Mi premrili. Mislimo ko zna šta će da bude. A ono ništa. Nemac bas učtiv. Kaže da bi hteo mami da ukaže dužno potovanje, jer je i on bio učitelj - ispričao je jednom prilikom glumac.
NE PROPUSTITE
Godinama se prepričavalo kako je na ujedinjenje Saveza antifašističke omladine Srbije, od Niša do Beograda išao bos. Uprkos tome što je imao brojne povrede po stopalima Đuza je put soički izdržao uz pomoć svojih drugova.
- Tabani su mi puni trnja. Nekako sam se i na to privikao. I nije bilo strašno u toku dana dok smo išli. Valjda zagrejan, pa nisam ni osećao bol. Ali, ujutru, kada se probudim, kad se tabani ohlade, nisam mogao ni da stanem na noge. Jedva sam se uzdržavao da ne jauknem kada su me drugovi uspravljali i primoravali da stanem - pričao je svojevremeno Đuza.
Brojne uloge donele su mu slavu, ljudi su ga veoma voleli i poštovali, ali jedna muka ga je mučila do kraja života. Naime, Đuza je imao dva braka, ali ni iz jednog nije imao decu.
Iako se pomirio sa činjenicom da neće biti otac Đuza nije krio da mu je to i te kako teško padalo. O tome je retko, ali sa tugom u glasu govorio.
- Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor – ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan - rekao je Đuza, pa dodao koliko mu je teško pala smrt prve supruge:
- Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav - govorio je sa setom i tugom u glasu Đuza.
Nakon Olgice Đuza je upoznao Dušanku, sa kojom je imao prisan odnos, ali koja se mnogim njegovim prijateljma nije dopadala. Kako su dani odmicali sve manje je bilo prijatelja oko njega.
I ona je takođe imala da kaže nešto o braku sa čuvenim glumcem, a to se mnogima nije dopalo.
- Nije nimalo lako biti žena Đuze Stojiljkovića. Sa njim je izuzetno teško živeti jer je stalno namrgođen, veliko je čantralo i naše rasprave su beskonačne. Dešava se da se posvađamo čim ustanemo i da se razvodimo svakog dana. Ali, mislim da naš brak funkcioniše sve ove godine zato što je Đuza jedini muškarac u mom životu kome kod mene ništa nije bilo čudno, a i ja sam beskrajno tolerantna - pričala je njegova druga supruga.
Ni njegov brat nije imao reči hvale za nju, o čemu je govorio u Đuzinoj monografiji.
- Držala ga kao u zatvoru. Moj odnos s bratom i njegovom suprugom bio je korektan. A onda dolazi do njegove bolesti, o čemu me Dušanka nije obavestila, a o tome saznajem u kafiću. Zovem je i pitam: ‘Zašto?’ Njen odgovor je smešan: ‘Đuza mi je rekao, pri čistoj svesti, da ti ne kažem da ne bi nekome rekao.’ Da je to laž, bilo mi je jasno, jer kod moždanog udara ni svest ni govor više nisu čisti - prisetio se tada Nenad.
Iako je želeo brata nije mogao da vidi jer je poslednje dane proveo u domu za stara lica u koji nije imao dozvolu da uđe.
Nenad je naveo i da je poslednih osam meseci proveo je u maloj sobi i nehumanim uslovima.
- Nije teško pronaći odgovor zašto je Đuza proveo osam meseci sam u sobi s pogledom na tavan. Pa to je njen scenario. Kako neko može da završi s bolešću koju je imao a da je ne leči? Uskoro je i stigao odgovor koji je mnoge ražalostio, ali možda ne i nju: Đuza je umro - ispričao je Nenad 2016. godine za Kurir.
Sahrana legendarnog Đuze ostala je pod velom misterije. Niko nije znao tačan datum kremacije, a kako je Kurir preneo, navodno se na kremaciji pojavila samo Dušanka.
- Dušanka nikome nije želela da kaže kad će biti kremacija. Zaista ne znam da li je to bila Đuzina želja ili je ona tako odlučila. Koliko sam čuo, urna neće biti pohranjena u Aleji zaslužnih građana, jer se tome protivi Dušanka. Ali bolje da to proverite s njom - kazao je tada jedan od bliskih glumčevih kolega.
Njegov dobar prijatelj i kolega, Vlasta Velisavljević dugo nije znao gde je sahranjen Đuza, a onda je to razotrkio radnik Ateljea 212.
- Niko nije znao gde je sahranjen, ali saznalo se. Jedan električar iz Ateljea pratio je Dušanku kad mu je davala 40 dana. Sedeo je pred njenom kućom i čekao da ona krene na groblje. Sad znamo gde je i mogu da odem da mu upalim sveću - rekao je Vlasta.
Urna pokojnog glumca postavljena je u grobnicu sa ostacima Živka i Vere Vranjanac, roditeljima Đuzine supruge Dušanke.
Bonus video:
Glumac ispričao anegdotu sa Mandom
NE PROPUSTITE
