Imao je teško detinjstvo, išao BOS od Niša do Beograda: Jugoslovenskog glumca je dotukla smrt prve supruge

Život Vlastimira Đuze Stojiljkovića bio je sve samo ne običan.

Vlastimir Đuza Stojiljković rođen je 30. juna 1929. godine u učiteljstkoj porodici.

 

Gimnaziju je završio u Kruševcu i još kao srednjoškolac se amaterski bavio glumom.

 

- Otac je bio u zarobljeništvu. Jedini domaćin u kući, i čuvar naš, i hranilac – majka. Stroga. Učiteljica. Stan nam je bio u jednom delu škole, tako da smo bili na udaru svima koji dođu. Pozove jednom majku nemački komandant. Mi premrili. Mislimo ko zna šta će da bude. A ono ništa. Nemac bas učtiv. Kaže da bi hteo mami da ukaže dužno potovanje, jer je i on bio učitelj - rekao je jednom prilikom Đuza Stojiljković

 

Sa 16 godina je bos krenuo iz Niša do Beograda na ujedinjenje Saveza antifašističke omladine Srbije. 

- I dalje sam bio bos. I tako danima. Preko planine Radan za Lebane, pa odatle za Leskovac. U međuvremenu smo svi postali bosi. Tabani su mi puni trnja. Nekako sam se i na to privikao. I nije bilo strašno u toku dana dok smo išli. Valjda zagrejan, pa nisam ni osećao bol. Ali, ujutru, kada se probudim, kad se tabani ohlade, nisam mogao ni da stanem na noge. Jedva sam se uzdržavao da ne jauknem kada su me drugovi uspravljali i primoravali da stanem-  govorio je Đuza.

 

Kao što smo rekli napočetku, amaterski se bavio glumom, ali nije želo to da studira.

- Kao klinac igrao sam u Kruševačkom pozorištu koje je osnovano 1. maja 1946. godine. Čak sam i kao gimnazijalac pomagao u izgradnji zgrade i tada sam se zarazio teatrom. Ipak, u to vreme nisam imao nameru da budem glumac, voleo sam književnost, jezike i to sam želeo da studiram - pričao je on.

 

Međutim, dok nije počeo da se bavi glumom, umalo je postao inženjer.

 

- Jednog dana došao je tip u kožnom kaputu, a to su nosili samo visoki funkcioneri, i rekao: Iz ove generacije potrebno nam je 20 inženjera. Morao sam to da upišem. Tog leta vratili smo se sa pruge Šamac – Sarajevo i za tih osamnaest meseci urađeno je 240 kilometara, a sada puteve rade godinama. Princip da zaposli omladinu prilikom gradnje puteva izmislio je Hitler. Tako sam zaglavio na Tehničkom fakultetu, ali ubrzo sam shvatio da mi to ne ide. Mada, prvu godinu dao sam veoma uspešno, ali ipak sam pao iz Statike koju sam jedino znao i voleo. Tada je važilo pravilo da studenti, pored svog fakulteta, učestvuju u akademskom životu, pa sam otišao u pozorište - pričao je Đuza za magazin Story i dodao:

- Upoznao sam Radeta Markovića, Soju Jovanović, Oliveru Marković i Miću Tomića. Soja me je spremila za upis na Akademiji koja se tada otvarala. Iako je pri Narodnom pozorištu pre toga postojao dramski studio koji je bio mala glumačka škola, te 1949. godine počela je sa radom Akademija – pričao je Đuza.

 

Pozorišnu karijeru je započeo 1951. goidne u Beogradskom dramskom pozorištu gde je radio do 1968. godine, a nakon toga je prešao u Atelje 212.

 

Do kraja svoje pozorišne karijere se još jednom vratio u BDP, pa potom i u Atelje 212.

Što se tiče filma, debitovao je u ostvarenju u "Tuđoj zemlji" 1957. godine, a popularnost je stekao filmom "Ljubav i moda" u kojem je otpevao numeru "Devojko mala".

 

Ostvario je 18 uloga u filmovima, a pojavljivao se i u televizijskim emisijiama i serijama. 

 

"Pozorište u kući", "Dugme za peti sprat", "Srećni ljudi" - samo su neki od naslova u kojima je glumio. 

 

- Mnogo se bolje osećam kada sam glumački aktivan. Koncentrisan sam na to pa zaboravim na druge stvari. Zato treba imati posao kojim se mi glumci bavimo. Ipak, moraš da imaš obzira prema svima i ne smeš da praviš komplikacije svojim kolegama. Ljudi se nenormalno ponašaju zbog svojih prohteva, pa čovek mora da bude manji od makovog zrna i daleko skromniji nego što bi inače bio. Nikada u životu nisam imao problema i svađao se s nekim, a u mojoj branši postoje oni koje ne mogu da žive dok ne naprave neki skandal - pričao je ranije glumac

S prvom ženom Olgicom Stanisavljević, Đuza Stojiljković je bio godinama, a rastavila ih je njena smrt.

 

- Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav -  govorio je Đuza.

 

Proslavljeni glumac nije imao dece, ali nije krio ni koliko zbog toga žali.

 

- Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor – ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan- rekao je Đuza.

 

S drugom suprugom Dušankom Vranjanac je bio sve do svoje smrti 17. juna 2015. goidne, a njihov odnos je do kraja posao misterija. 

 

- Nije nimalo lako biti žena Đuze Stojiljkovića. Sa njim je izuzetno teško živeti jer je stalno namrgođen, veliko je čantralo i naše rasprave su beskonačne. Dešava se da se posvađamo čim ustanemo i da se razvodimo svakog dana. Ali, mislim da naš brak funkcioniše sve ove godine zato što je Đuza jedini muškarac u mom životu kome kod mene ništa nije bilo čudno, a i ja sam beskrajno tolerantna -pričala je njegova druga supruga.

Kako je isticao brat Đuze Stojiljkovića, druga supruga ga je smestila u dom poslednjih osam meseci života, retko ga je posećivala i tražila je da niko drugi ne može da ga obiđe.

 

- Nije teško pronaći odgovor zašto je Đuza proveo osam meseci sam u sobi s pogledom na tavan. Pa to je njen scenario. Kako neko može da završi s bolešću koju je imao a da je ne leči? Uskoro je i stigao odgovor koji je mnoge ražalostio, ali možda ne i nju: Đuza je umro - ispričao je Nenad 2016. godine za Kurir.

 

Kako su pisali mediji pre nekoliko godina, nakon glumčeve smrti 17. juna 2015. godine u Beogradu, njegova supruga Dušanka Stojiljković odlučila je da urnu s pepelom položi u grobnicu sa ostacima svojih roditelja Živka i Vere Vranjanac.

 

— Niko nije znao gde je sahranjen, ali saznalo se. Jedan električar iz Ateljea pratio je Dušanku kad mu je davala 40 dana. Sedeo je pred njenom kućom i čekao da ona krene na groblje. Sad znamo gde je i mogu da odem da mu upalim sveću — rekao je Vlasta pre nekoliko godina za Kurir.