Kroz život je prošao mnoge strahote, ali je ostao vedrog duha, uvek spreman da se našali i izmami osmeh, zbog čega su ga ljudi obožavali
Čuveni knjihževnik Momčilo Momo Kapor postigao je ogroman uspeh kada je srpska književnost u pitanju. On je jedan od onih ljudi koji su obeležili jednu epohu, čovek o kojem se i danas piše sa poštovanje i ljubavlju.
Poznato je da je Momo mnogo voleo da piše o Beogradu, opisivao ga je tako verno da čak i da nikada u njega niste nogom kročili mogli ste da dožite njegov duh koji živi godinama.
I nije ga samo dobro opisivao, Momo je voleo Beograd svim srcem, a ta ljubav se prelivala na beli papir i ostala je da živi decenijama.
Momo je rođen u Sarajevu 1937. godine. Kao veoma mali, sa jedva tri godine doživeo je veliku tragediju, kad mu je poginula majka u bombardovanju i to tako da bi njega zaštitila svojim telom.
- Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama – prisećao se Momo.
Iako je bio veoma mali dobro se sećao tog trenutka, ali se trudio da ga uvek potisne i prekrije tugu vedrim mislima.
- To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom – šalio se nakon mnogo godina.
Momu su mnogi upamtili kao vanvremeskog pisca, a retko ko zna da je završio slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Tokom školovanja upozano je svoju prvu surpugu Anu s kojoj se venčao 1964. godine i potom dobio dve ćerke, Anu i Jelenu.
Ipak, ovo nije bila ljubav za ceo život. Momo je nakon toga upoznao stjuardesu i manekenku Ljiljanu Todorović, u koju se zaljubio i s kojom je osetio čar ljubavi, srce mu je za njom žudelo i nije se libio da joj priđe, očara je svojim smislom za humor, zavoli i oženi.
- Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon - rekao je Momo.
Bila je to ljubav o kakvoj svako mašta. Ljilja je bila ostvarenje njegovih snova, a i ona je podjednako uživala u svakom i najmanjem izlivu ljubavi i pažnje kojom ju je Momo svakodnevno obasipao.
- Dobro jutro, ljubavi! - bila je rečenica kojom je započinjao svaki dan.
Posebno je voleo da je ponosno gleda sa zadnjeg sedišta, dok vozi.
- Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo? - kaže Ljiljana.
Svaki ženski lik koji je naslikao, podsećao je na nju! Obožavao je njene crte lica, voleo ju je jako i nežno!
Momo je preminuo 2010. godine, ali njihova ljubav nije. Ljiljana je i nakon njegove smrti govorila s velikom ljubavlju i poštovanjem o njemu. Od njega je naučila mnogo toga, volela ga do poslednjeg dana, deo njenog bića otišao je sa Momom, ali ga je i dalje obožavala.
* Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video:
Mladi pisac izdao knjigu i poslao jaku poruku
NE PROPUSTITE
