Jedan od najemotivnijih pevača narodne muzike nije imao lak život, a danas se navršava tri godine od kako nije sa nama
Legenda narodne muzike Džej Ramadanovski bio je jedan od onih pevača koji je svoje emocije znao da prenese na sve koji su ga slušali. Njegovi živi nastupi bili su protkani suzama i smehom i uprkos tome što ga život nije mazio retko kada smo imali priliku da ga vidimo neraspoloženog.
Ipak, kako su godine prolazile i kako je oboljevao njegova karijera je stagnirala i često je znao da zaplače kada bi se prisetio trenutaka iz svog detinjstva.
Džej je odrastao je u domu "Vasa Stajić" (prethodni naziv "Stanoje Glavaš") na Voždovcu, gde je proveo punih devet godina.
NE PROPUSTITE
Džej nije nikada osetio šta znači imati pravi porodični dom. Roditelji su mu bili srazvedeni, a kada se njegov otac preselio u Austriju, on je pošao sa njim. Ni u školi mu nije dobro išlo, pa kada je ponavljao razred, otac je odlučio da ga vrati za Beograd.
Od tada je živeo sa bakom, majka je živela samo nekoliko kuća dalje sa njegovim sestrama. Period puberteta i rane mladosti doneo mu je brojne izazove. Često je bežao od kuće, spavao na ulici, pa je socijalna služba preuzela brigu o njemu.
Na kraju je socijalna služba brinua o njemu, a potom zbog brojnih problema završio je u domu za maloletnike.
- Uveče kad legnem kroz glavu mi prolaze razne slike iz prošlosti. Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo, majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac - otkrio je Džej u jednoj domaćoj emisiji.
On je od najranijeg detinjstva „šibicario“, a sa 11 godina bio je smešten u jedan beogradski popravni dom. O svom teškom životu i odrastanju pričao je u jednom od poslednjih intervjua u emisiji „Balkanskom ulicom“.
- Taj kraj naš je, to ja kažem Dorćol Menhetn. Šibicario sam. Nisam bio kriminalac, ali bio sam delikvent. Nikada nisam nikog povredio, ali morao sam da se snalazim u životu. Boli me sećanje na ‘sivi’ dom. Moj život je toliko širok, zato hoću da napišem knjigu i da bude 101 strana.Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo, majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac - ispričao je tada Džej, pa dodao:
- Majka je brinula o mojim sestrama, a otac o meni. Često zaplačem zbog toga. U mojoj grupi u domu je bilo 12 problematičnih dečaka. Više puta smo išli na razgovor sa psihologom, to je bilo obavezno. Od cele te grupe samo smo nas četvorica uspeli u životu, osnovali smo porodice i počeli smo da radimo. Ostali su nastavljali da menjaju domove i ko zna kako su završili.
Nakon što je napustio popravni dom, pevač je bio u kontaktu sa majkom, a rekao mu je i da mu je najlepši koncert bio na Tašmajdanu 1991. godine.
- Tada sam dobio najlepši aplauz u životu, kad mi je keva izašla sa cvećem. Nikad mi nije došla u posetu u dom. Kad je stala tako ispred sa cvećem… Bila je poštena žena, nikad mi nije davala da šibiciraim, dolazila je da mi lupa šamare zbog toga. Takva je žena, šta sad. Sestre su moje bile kod nje, ja kod ćaleta - pričao je Ramadanovski.
Bonus video:
Tuga na komemoraciji Žarku Lauševiću
NE PROPUSTITE
