Dok nije počelo da se emituje muzičko takmičenje Prvi glas Srbije, Saša Milošević Mare (43) uživao je u poslu kompozitora i tekstopisca, čoveka iz senke koji se kreće na rubu javnog života i nikad nije dovoljno istaknut. Međutim, nakon prve emisije stvari su se umnogome promenile, a javnost je intezivno počela da se raspituje ko je ovaj simpatični član žirija. Odgovor na to krije se u dugoj karijeri i saradnji sa mnogim uspešnim muzičarima, a između ostalog napisao je i tekst za pesmu Molitva kojom je Marija Šerifović 2007. godine pobedila na Evroviziji. Skromnost i povučenost su pre svega osobine koje krase ovog rođenog Beograđanina koji ništa ne radi na prečac, već svoje kvalitete prenosi i na svoje sinove Ognjena (11) i Luku (7).
Story: Prija li vam novostečena popularnost?
- To je uslovno rečeno najveći minus u ovom poslu i zbog toga sam se najviše dvoumio kad sam dobio tu ponudu. U nekom smislu je zgodna, ali u drugom ume da bude opterećujuća, bar za mene - čoveka iz senke. Dvoumio sam se i zbog vremena koje moram da posvetim tome, jer zbog Prvog glasa Srbije trpi moj kompozitorski rad. Ima mnogo pevača koji čekaju da završimo nešto što smo započeli, a nedavno sam završio i film u svojoj produkciji koji se zove Od Hana do Kana. A što se tiče odgovornosti, nikada se nisam plašio da donosim odluke jer imam najbolje namere. Ovu ulogu posmatram kao izazov.
Story: Kako je došlo do toga da postanete član žirija Prvog glasa Srbije?
- Pozvali su me ljudi iz produkcije nakon što su se sa televizijom Prva dogovorili oko izbora sva tri člana žirija. Nije bilo mnogo dileme oko toga koga žele. Odavno smo se dogovorili, i smatram da je naša saradnja na obostrano zadovoljstvo.
Story: Uspevate li da se emotivno ne vežete za učesnike takmičenja?
- Program je zamišljen tako da na kraju samo jedan stane na pobedničko postolje. Za sve one koji žele da se bave muzikom, dobar rezultat je i ulazak u četrdeset pet jer im je to prilika da se vide i osete mnoge stvari, ali i da raščiste sa sobom oko svih dilema. Ovo je tek prva sezona, a u budućnosti svako ima priliku da radi na sebi i ponovo se prijavi. Međutim, nemam mnogo dileme da li neko treba da otpadne ili ne. Žao mi je kada se to desi, ali mnogi učesnici tokom takmičenja budu toliko primećeni da postoji šansa da dobiju neki angažman.
Story: Na televiziji delujete kao smiren čovek. Jeste li zaista takvi?
- Veoma sam emotivna osoba, a sigurno je da sam uspeo da izgradim neku masku pa se ta osobina ne vidi na prvu loptu. Emotivnost ne mešam sa profesionalnim stavovima i uspevam da je koristim kao divan povod da svoj posao uradim najbolje.
Story: Kako se slažete sa kolegama iz žirija Lenom Kovačević i Vladom Georgievim?
- Veoma lepo. Privatno se ne družimo jer svi imamo obaveza preko glave, ali svako snimanje iskoristimo i za druženje. Što se tiče stručnog mišljenja, do sada nismo imali neka velika razmimoilaženja.
Story: Na koji način provodite slobodno vreme?
- Najviše volim kad nemam obaveze jer sam tada sa svojim sinovima Ognjenom i Lukom.
Story: Pomažete li im oko školskih obaveza i domaćih zadataka?
- Koliko stižem jer, nažalost, ne živim sa njima. Ali, vikendima sam tu kad god im zatreba pomoć. Radimo i domaće, preslišavamo se...
Story: Jeste li strog otac?
- Ljudi vole onaj moto strog i pravedan, međutim ja se ne trudim da budem strog. Volim da, kada se nešto dogovorimo, moji sinovi to ispoštuju. Ne podnosim laž i ona je isključena kao varijanta. Tražim od njih da urade nešto što umeju najbolje. Ne da budu najbolji, već da daju svoj maksimum. Tek planiram da sa njima provodim više vremena i da utičem na njih maksimalno jer ko će to bolje nego tata.
Story: Koliko je teško odgajati mušku decu u današnje vreme?
- Roditeljstvo je izuzetno odgovoran posao za koji se ne ide ni u kakve škole, što tumačim kao grešku. Za njega je potrebno imati ozbiljnog dara, pogotovo danas kad roditelji treba da rade mnogo više nego ranije, da bi obezbedili mnogo manje nego ranije. Sve što radim gledam da bude na duge staze jer jednostavno ne verujem u kratkoročna rešenja. A šta smo uradili, videćemo kad sinovi porastu.
Story: Kako su vaši sinovi prihvatili razvod roditelja?
- Vrlo postepeno smo ih uvodili u celu tu priču koju su prihvatili sasvim normalno.
Story: Volite li da zalazite po kafanama?
- Kad izlazim, volim da sam okružen ljudima koji mi prijaju pa sam često u Novom Sadu kod svog prijatelja Miće Sokačeta koji i u Beogradu ima restoran. Takođe, volim da odem i u kafić Šank drugog prijatelja. To su neka fina mesta gde na miru može da se popije piće.
Moni Marković
