Otac drugog tenisera sveta Novaka Đoković (23), Srđan Đoković (50), važi za veoma temperamentnog čoveka bez dlake na jeziku, mada bi on najradije sebe opisao kao porodičnog čoveka koji je u svakoj nedaći, ali i radosnim trenucima uz svoje najmilije. Uprkos tome što svojevremeno, kada je njegov najstariji naslednik ulazio u svet tenisa koji važi za veoma skup sport, nije imao sredstava da mu pruži sve što mu je potrebno, Srđan je bio spreman da se odrekne i poslednjeg trenutka svog spokoja kako bi pomogao svom sinu da ostvari san. Uz voljenu suprugu Dijanu sa kojom je istrajno gradio mirno porodično gnezdo u kojem je sve podređeno Novaku, Marku (19) i Đorđu (12), ovaj uspešni biznismen uspeo je da realizuje sve svoje želje, ali mu, kako kaže, ništa ne donosi radost kao sloga njegovih najmilijih. Srđan u intervjuu za Story otkriva tajnu svog skladnog braka, priča o vaspitanju svojih sinova, ali i gorkom ukusu u ustima koji ima nakon završetka teniskog turnira Serbia Open, koji organizuje porodica Đoković.
Story: U čemu je tajna vašeg skladnog braka sa suprugom Dijanom?
- Definitivno je jedina tajna obostrana posvećenost porodici i nesebično žrtvovanje za našu decu. Međutim, kao i svaki bračni par imali smo dobre i loše trenutke, ali snaga i deca koju imamo davali su nam motive da sve prevaziđemo. Najviše su zaslužni naši sinovi Novak, Đorđe i Marko koji su oduvek bili i zauvek će biti s nama zato što smo ih tako vaspitali. Mi Srbi smo izgubili svoj identitet razdvajajući se jedni od drugih.
Story: Uskoro vaša izabranica i vi slavite dvadeset i pet godina bračnog života. Kako se osećate tim povodom?
- Kada je u pitanju moj život sa suprugom Dijanom on će trajati dok smo nas dvoje živi. Ona je stub naše porodice, ali ja joj to vrlo retko kažem da se ne ponese, međutim to je stvarno tako. Bez njene neviđene snage, iako je onako krhka i na prvi pogled slabašna, mi ne bismo uspeli. Ona je jedna vučica koja je odgajila moja tri sina, dojila ih je jako dugo, radila je po petnaest sati na Kopaoniku u periodu dok smo veoma teško živeli… I tada smo znali i umeli da ostanemo zajedno jer smo bezrezervno bili jedno uz drugo. Probali smo više poslova, neki su uspevali, neki nisu, ali to nije uticalo na naš zajednički život. Zbog toga kažem da će naš brak trajati, nadam se, barem još ovoliko godina koliko je proteklo.
Story: Šta je ono što vam je bio osnovni motiv kad je reč o vaspitanju trojice sinova?
- Porodica je osnova svakog uspešnog društva, a ona se kod nas poslednjih godina urušila što je uzrokovalo sve nedaće koje su nas zadesile. Mi svojim primerom pokazujemo da se ona vraća tamo gde treba da bude i mislim da nam je pošlo za rukom da je vratimo na pijedestal. Pokazali smo da su, ukoliko celina dobro funkcioniše, i pojedinci uspešni. Jednostavno oni iz sloge koja dolazi iz kuće crpu snagu za teren. Moja supruga Dijana i ja govorili smo svojoj deci da treba da budu zajedno, da su braća, da im je porodica na prvom mestu i da moraju da se bore jedan za drugoga, kao i da je ta snaga koju njih trojica imaju kada se udruže trostruka za svakog od njih pojedinačno. Oni to cene i poštuju i oni su naša dika i ponos.
Story: Da li je teško biti otac vrhunskog sportiste kakav je Novak?
- Biti Novakov otac i roditelj je nešto najlepše što može da se dogodi normalnom porodičnom čoveku. On nije samo teniser i sportista, već je i kao čovek, mladić i dete najbolji. Novak je kompletna ličnost koju ceni, voli i obožava čitav svet. On više nije samo moj sin, već sin čitavog srpskog naroda, a to je nešto što mene kao oca u potpunosti ispunjava.
Story: Proteklog ponedeljka proslavili vi ste pedeseti rođendan. Da li ste zadovoljni onim što ste do sada postigli?
- Jesam zato što se ostvarilo sve ono o čemu sam dugo godina maštao, a nisam očekivao da će se to dogoditi takvom brzinom. Ono što mi je najvažnije jeste to što čitava porodica živi zajedno, ali i to što dišemo istim plućima. Svi smo bili, a i dalje smo uz našeg najstarijeg sina kad mu je najpotrebnije, kao što smo sada uz našu mlađu decu i to je ta dodatna snaga koja njima uliva sigurnost. To je ono što Novaku daje motiv da, kada je najteže, odigra najbolje što može jer on se bori kako za svoju porodicu, tako i za svoj narod.
Story: Da li ste ponosni na orden koji su Srpska pravoslavna crkva i patrijarh Irinej protekle nedelje dodelili Novaku?
- Upravo ovo o čemu sam govorio prepoznala je i Srpska pravoslavna crkva koja mu je dodelila orden Svetog Save prvog reda što je velika čast za njega i našu porodicu. To ostaje večno u analima srpskog naroda i mislim da je Novak to više nego zaslužio. Hvala Crkvi, patrijarhu Irineju, svim vladikama koji su jednoglasno odlučili da se tako jedno veliko priznanje dodeli Novaku koji je najmlađi dobitnik tog ordena.
Story: Jeste li zadovoljni time kako je protekao treći po redu Serbia Open?
- Sve što je do nas, mi već tri godine uspešno radimo. Prvi Serbia Open je bio savršen, jedan od najboljih u svojoj kategoriji, drugi je bio još bolji, a ovaj treći najbolji i po kvalitetu igrača koji su došli i po organizaciji. Mi smo se potrudili da svetu pokažemo da smo i mi deo Evrope i sveta.
Story: Jeste li zadovoljni odzivom publike?
- Nismo zadovoljni, pre svega ja nisam zadovoljan odzivom publike. To je za mene strašno iznenađenje i razočarenje. Ne znam zašto je to tako, a verovatno je jedno od objašnjenja to što mi nemamo tenisku publiku. Nažalost, živeo sam u iluziji da je imamo, ali to nije slučaj, već imamo samo Novakovu publiku. Već tri godine zaredom pokušavamo da animiramo ljude da dolaze, kako iz Beograda tako i iz čitave Srbije. Dajemo školama i opštinama besplatne komplete karata, ali nailazimo na slab odziv. To je za mene strahovito iznenađenje u negativnom smislu. Poslednjih sedam, osam godina svuda u svetu gde smo putovali s Novakom svima sam govorio kako smo mi teniska nacija i kako mi volimo taj sport, ali nažalost strašno su me demantovali moji ljudi.
Story: Koliko je komplikovano organizovati takav turnir?
- Strašno je teško jer je u organizaciji poslednje tri nedelje učestvovalo šest stotina ljudi. Dugo godina smo odlazili u Umag na teniski turnir koji je tih dana u Hrvatskoj sajam sporta, biznisa i politike, a i opšte mišljenje koje vlada među posetiocima jeste da je to ubedljivo najveći sportski događaj koji imaju. Međutim, kod nas vlada drugačija atmosfera uprkos tome što na Serbia Openu učestvuje deset igrača koji su među prvih pedeset na svetu, svi naši najbolji igrači, prvi igrač u dublu, perspektivni mladi igrači, ali ni to nije dovoljno kao motivacija da ljudi prošetaju do ovog prelepog centra. Ne znam zašto se to dešava, ali mi tu ništa više od ovoga ne možemo.
Moni Marković
