Američka glumica Natali Portman rođena je u Jerusalimu 9. juna 1981. godine, ali se tri godine kasnije sa ocem Avnerom i majkom Šilom Heršlag preselila u Ameriku, u gradić Merilend, nedaleko od Vašingtona. Kada su se preselili u Njujork, jedanaestogodišnju Natali zapazio je modni skaut i ponudio joj karijeru modela koju je ona odbila pošto je oduvek maštala o glumi. Želja joj se veoma brzo i ostvarila, jer je debitovala u ostvarenju Lika Besona Profesionalac gde je igrala rame uz rame sa legendarnim Žanom Renoom. Za ovu rolu je izabrana na kastingu na kome je učestvovalo više od dve hiljade kandidatkinja. U tinejdžerskom periodu igrala je u filmovima Beautiful Girls i Svi kažu volim te Vudija Alena. Prvi put je nominovana za Zlatni globus 1999. godine za sporednu ulogu u filmu Anywhere But Here. Dok je studirala psihologiju na Harvardu, igrala je i u tri dela serijala Ratovi zvezda. Po završetku fakulteta briljirala je kao ratna udovica u ostvarenju Could Mountain, ali i u zapaženim nezavisnim filmovima Garden state i Closer za koji je dobila i svoj prvi Zlatni globus, ali i nominaciju za Oskara. Za potrebe uloge u bioskopskom hitu V kao Vendeta, šokirala je javnost i ošišala se do glave. Osim bogate glumačke karijere, dvadesetdevetogodišnja brineta može da se pohvali znanjem sedam svetskih jezika, diplomom Harvarda i reputacijom veoma inteligentne i odmerene mlade dame, koju po stilu mnogi upoređuju sa čuvenom Odri Hepbern. O svom privatnom životu Portmanova nikada nije želela mnogo da govori. U jednom intervjuu iz 2002. godine priznala je da je bliska sa glumcem Lukasom Haasom i muzičarem Mobijem, ali nikada nije detaljnije govorila o svom odnosu ni sa jednim od njih dvojice. Zabavljala se sa kantri pevačem Devendrom Banhartom do 2009. a nedavno se verila sa Bendžaminom Milpjeom s kojim će početkom leta dobiti dete. Natali je nedavno postala zaštitno lice novog parfema kozmetičke kuće Dior, a na prošlonedeljnoj dodeli Zlatnog globusa ovenčala se priznanjem za najbolju glumicu, koje joj je pripalo za ulogu primabalerine u ostvarenju Crni labud.
Da li ste značajno promenili svoje životne navike od kada ste u drugom stanju?
- Veoma sam sujeverna kada su takve stvari u pitanju, osećam se kao prava Jevrejka. Počela sam da razmišljam o idealnom imenu za bebu, a otvorena sam i za različite predloge.
Na koji način održavate svoj izgled?
- Ne pušim i ne pijem. Hranim se zdravo i po sopstvenom izboru sam vegeterijanac od svoje osme godine. Nikada ne bih mogla da budem anoreksična jer suviše volim da jedem, a ne bih mogla da budem ni bulimična jer mrzim povraćanje. Uglavnom trčim po sat vremena, tri do četiri puta u nedelji i to pre svega doprinosi mom dobrom raspoloženju.
Plašite li se sumanutih obožavatelja kao neke vaše koleginice?
- To je nešto čega se najviše plašim. Bojim se da je taj strah prešao sa moje majke na mene. Desilo nam se da smo već nekoliko puta zvale policiju jer smo mislile da neki manijak pokušava da me špijunira... Srećom, nijednom nismo bile u pravu.
Oni koji vas znaju kažu da još imate iste prijatelje sa kojima ste se družili i dok niste bili slavna ličnost?
- Kad god idem na neko holivudsko dešavanje, neku premijeru ili zabavu, sa mnom najčešće idu i moje školske drugarice! One su nešto poput šašavih detektora za licemerje. Sa mnom su svi uvek ljubazni, tako da mi moje prijateljice pomažu da vidim ko ima lažan osmeh i na koga ne treba da trošim svoje vreme.
Mnogi veruju da će vam i ova uloga doneti nominaciju za Oskara. Da li vas to raduje?
- Da, ali me užasava ideja da bih morala da stojim za govornicom i obratim se zilionu ljudi koji me gleda. Te situacije su uvek neprijatne. Najbolja stvar je da ljudi reaguju na film u koji uložite celo svoje biće. Ako je publika uzbuđena, pomerena i zabavljena, to izuzetno laska. To je velika čast.
Odajete utisak smirene osobe. Zar je moguće da možete da budete nervozni?
- Kako da ne. Bila sam nominovana za ulogu u filmu Bliskost i toliko sam se uplašila kada su pročitali moje ime, da sam se upiškila - sasvim malo. Laknulo mi je kada je nagradu dobila Kejt Blančet jer nisam morala da ustanem.
Za potrebe uloge u filmu V kao Vendeta obrijali ste glavu?
- Priznajem da je to bilo veoma stresno, ali ne zbog moje taštine i toga što su me ljudi na ulici čudno gledali, već zato što smo za snimanje te scene imali samo jednu jedinu priliku. Morala sam da budem veoma koncentrisana kako ne bih zabrljala.
Zašto je uloga u Crnom labudu rola iz vaših snova?
- Igrala sam balet do svoje dvanaeste, i kao i svakoj devojčici, to mi je bila najlepša umetnost. Ekspresija bez reči. Oduvek sam želela da igram u filmu koji je povezan sa plesom. Ovaj vrlo zahtevan karakter, zapravo dva karaktera, kao i rad sa Darenom Aronovskim, režiserom za koga bih sve uradila, to je nešto što me je u potpunosti uzbuđivalo.
Kako ste se transformisali za ovu ulogu?
- To je bio veliki izazov, i imala sam ogromnu podršku. Svi nastavnici, koreografi, reditelj pre svega, oblikovali su me i gurali na tom putu. Počela sam od osnovnih baletskih pokreta, dva sata dnevno prvih šest meseci. Narednih šest meseci, po pet sati dnevno. Dodali smo i plivanje. Zatim, dva meseca po osam sati dnevno. Fizička disciplina mi je pomogla da savladam emocionalnu stranu lika. Život baletskog igrača je sličan monaškom životu. Oni ne piju, ne izlaze uveče, ne jedu i konstantno izlažu telo bolu.
Da li ste posebno trenirali za belog i crnog labuda?
- Koreografije su različite. Imala sam neverovatnog trenera, Georginu Parkinson, koja je radila sa mnom sve, od položaja prstiju, do pokreta očiju uz različite figure. To je baletska gluma.
Šta je bio vaš prvi obrok nakon završetka snimanja?
- To je bila pasta. Za doručak, ručak, večeru.
Kako je bilo nositi baletske cipelice?
- Baletske cipele su pravo mučenje. Balerine se naviknu, ali za mene je to bilo novo iskustvo.
Da li vam je studiranje psihologije na Harvardu pomoglo da izgradite ovaj lik?
- Ono što sam naučila u školi retko mogu da primenim u životu. Ovde sam to uspela jer se radi o opsesivno-kompulsivnom poremećaju ponašanja. Češanje, anoreksija, bulimija su oblici te bolesti.
Kako nalazite balans kad se identifikujete s likom?
- Čim završim scenu, ja sam opet ja. Nisam od onih koji žele i dalje da budu lik. Ovog puta sam se mnogo više davala da uđem u taj lik, ali sam se odmah vraćala svom životu. Nisam perfekcionista, ali volim disciplinu. I poslušna sam. Važno je biti ljubazan prema svima sa kojima sarađujete. I biti fokusiran na rad.
Priredila: Moni Marković
