Ašhen Ataljanc, primabalerina, balet-majstor i osnivač Škole igre Ašhen Ataljanc, trideset godina je posvećena igri kao profesiji.
Posvetili ste život igri i stekli veliko iskustvo kada je reč o različitim plesnim stilovima. Ipak, ono što je zajedničko svim plesačima jeste telo kao instrument. Nakon toliko godina bivanja u ovoj profesiji, kakav odnos ste izgradili prema telu?
Kako sazrevamo, tako posmatramo stvari iz različitih perspektiva. Kada se osvrnem na godine rada na sebi kroz svoju profesiju, vidim da su baletski igrači privilegovani jer imaju mogućnost da svakodnevno žive u sadašnjem trenutku, što jeste suština i cilj svih religija", kaže Ašhen Ataljans, piše Lovesensa. "Reč je o svakodnevnom istraživanju svoje ličnosti i onog suštinskog u nama. Kada govorimo o telu, rekla bih da tu obitava naša duša. Potrebno je da ga negujemo spolja i iznutra, da negujemo svoj um i telo. Takođe, oslobađanjem od negativnih programa, lakše ćemo prepoznati našu suštinu."
Pre sedam godina postali ste mama. Kakav odnos gradite sa svojom decom i šta je za vas najvažnije u njihovom vaspitanju?
Kada se moja ćerka Ani rodila pitala sam jednog veoma zanimljivog, neverovatnog čoveka, Rubena Papijana, kako da ne pogrešim u vaspitanju deteta. Rekao je: Ne smetaj. Deca su naši učitelji, upućuju nas kako da živimo u sadašnjem trenutku."
U jednom trenutku svog života odlučili ste da odete iz Beograda. Šta vas je motivisalo da iskoračite iz poznatog okruženja?
Moji preci su nomadi. Prabaka je bila ukrajinska ili poljska grofica, ne zna se tačno. Jedan plemić je bio zaljubljen u nju i sebi je oduzeo život jer nije htela da se uda za njega. Ona je zatim, skrhana bolom, dobrovoljno otišla u rat kao bolničarka i tu upoznala mladog lekara, mog pradedu. Prabakina porodica nije prihvatala ovu vezu jer pradeda nije bio plemićkog porekla. Kasnije, kada ih je zatekla revolucija početkom prošlog veka, bili su primorani da emigriraju."
Direktorka njujorškog baleta predstavlja: 7 vežbi koje garantuju zategnuto telo i mišiće (FOTO)
Moja potreba za konstantnom promenom je nasleđena od predaka. Promena je za mene stimulans i mogućnost da pomeram svoje granice. Naučila sam nekoliko jezika, videla skoro celu planetu iz ugla koji nije turistički, na sceni i iza scene. Tu su znamenitosti, neobični ljudi, mecene, donatori... Želja mi je da putujem sa svojom decom, da istražujemo čudesnu planetu na kojoj živimo. Iz te potrebe napuštala sam Beograd nekoliko puta. Proces menjanja plesnih kompanija je uobičajen u našem poslu. Sledila sam sebe, ne društvene forme. Strah nas sprečava da idemo putem koji je pravi za nas. Nezadovoljstvo se obično manifestuje kroz bolest i povrede. Kada bih to primetila, shvatala bih da je vreme da se ide dalje."
Govorile smo o motivima koji su vas vodili iz Beograda u svet. Šta je odredilo vaš povratak do narednog ciklusa i ponovne potrebe da se ode?
U Beograd sam se vratila kada se rodila Ani. Pomislila sam kako je za decu važno da imaju bake i deke, rođake... Tada sam mislila da je tako bolje..."
Šta je za vas igra?
Put spajanja sa božanskim, jedan od mogućih puteva ka samospoznaji. Za mene je vežbanje u baletskoj sali meditacija, povezivanje sa samom sobom. Dok vežbam, igram, zaboravljam na sve ostalo. Reč je o prepuštanju ovom trenutku, o potpunom bivanju u onome što radim."
Nastavak pročitajte na idućoj strani...
