Iako je bio jako cenjen kao glumac, nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti. Bio je težak za saradnju, nije izbijao iz kafane i sa Ade, a sve što bi zaradio, a zarađivao je mnogo, poklonio je. Međutim, njegov testament (napisan šest godina pre nego što će umreti) poput njegovih uloga i karaktera, istovremeno je tužan i urnebesno smešan.
Pavle Vuisić: Sećanje na mrguda velikog srca
- Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovih šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i ćute. Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi niko nikakav govora, niti jedne reči ne progovori, jer ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je**m mater - navodi se u testamentu Pavla Vuisića.
Beleške boga malih stvari: Životna priča Pavla Vuisića
Pavle Vuisić razboleo se od kancera 1988. i nakon tri meseca preminuo. Po njegovoj želji, nije bilo ni govora ni pesme popova, niti je iko od kolega bio prisutan. Supruga Mirjana se nije više udavala, a i danas čuva njegove stvari.
