Džudista Aleksandar Kukolj (25) u decembru prošle godine ispisao je sportsku istoriju Srbije kada je osvojio grend slem turnir u Tokiju i tako postao prvi Srbin kome je to pošlo za rukom. Iako se ne bavi komercijalnim sportom poput fudbala u kojem su velike svote novca u igri, o uspehu ovog talentovanog mladića govori se širom sveta. Učešće na Olimpijskim igrama u Riju, donelo mu je dodatni motiv za nove izazove, naročito jer je bio jedini predstavnik ove discipline pod srpskom zastavom. Rođen je u Pragu, a deo života proveo je u Zvorniku, ali Beograd smatra svojim domom. U razgovoru za Story, Aleksandar govori o svom detinjstvu, ljubavi prema džudou, ali i odricanjima i preprekama s kojima se suočavao na putu do uspeha.
- Bio sam veoma energično i nemirno dete. Majka mi je često govorila: Dabogda imao pet sinova i svi ti bili takvi kao ti, posle čega bih briznuo u plač, bio sam svestan da nisam baš cvećka. Nije postojalo bolje mesto da se ta energija dobro usmeri osim treninga, a s obzirom na to da mi se roditelji nisu bavili sportom, nije ni bilo važno koji ću odabrati. Kada sam imao sedam ili osam godina, u ulici u kojoj sam živeo otvorio se džudo klub i to je bilo to. Od prvog dana bio sam redovan na treninzima, a majka mi je sašila prvi kimono – počinje priču Aleksandar i objašnjava da je uzore pronalazio u ljudima iz svakodnevnog života kojima se divio.
- Inspiraciju sam crpeo iz svega oko sebe, a kada su to bile ličnosti, trudio sam se da od svake usvojim ono što mi se najviše dopada. Otac mi je uvek bio uzor u tome kako se treba ophoditi prema porodici, a kada je reč o poslu, ponekad su to bili likovi iz serija i filmova. Inspirisali su me i mnogi sportisti, svaki veliki šampion izazivao je u meni divljenje i želju za radom kako bih i ja jednog dana tako nešto postigao. Neke svoje uzore iz mlađih dana čak sam kasnije i pobeđivao – ponosno konstatuje Aleksandar.
Njegovom seksepilu ne može niko odoleti: Zbog ovog mladića su sve dame poludele za džudoom (FOTO)
Prisećajući se odrastanja u čak nekoliko država, Kukolj s osmehom konstatuje da je bio veoma srećno dete. Uspeh u školi nije izostajao, a najradosniji je bio kada je vreme provodio sa porodicom.
- Rođen sam u Pragu, ali tamo sam živeo samo nekoliko meseci, a potom sam u Zvorniku boravio možda još toliko. Tamo imam i mnogo rodbine, a iz vremena provedenog na selu nadomak Šekovića nosim prelepe uspomene i nisam ravnodušan prema Bosni. Ipak, Beograd je moj dom. Tu sam odrastao i stekao mnogo prijatelja i ne mogu sebe da zamislim da živim negde drugde. Iz detinjstva nemam mnogo ružnih sećanja, svakako ne neka koja bih naročito istakao. Što se lepih uspomena tiče, koliko god to paradoksalno zvučalo, one su nastale u vreme bombardovanja i restrikcija struje. Šta ću, bio sam dete pa nisam znao šta se tačno dešava, ali sećam se da je cela grupa mališana trenirala pod svećom i tokom tih perioda. Kod kuće vreme smo najčešće provodili svi u jednoj sobi i igrajući svaku igru koja nam je mogla pasti na pamet – priseća se mladi džudista.
Uprkos povredama koje su česte u ovom sportu, Aleksandar nikada nije pomišljao da odustane od svojih snova i ostvari najveće uspehe.
- Svakako da moj profesionalni put nije bio lagan i svaka nova prepreka bila je teža od prethodne. Najgore mi je bilo kada sam povredio koleno, morao sam na operaciju kako bih nastavio da se bavim ovim sportom. Oporavak je bio dug i naporan, a u to vreme imao sam samo sedamnaest godina – kaže sportista koji pored napornih treninga i takmičenja ipak pronalazi vremena i za privatan život. Najradije se opušta uz prijatelje i devojku, a to su ujedno i njegovi najverniji navijači.
