- Rade i ja imamo odličan odnos. Često se posvađamo, ali to se vrlo brzo reši i smiri. Divim se njegovoj beskompromisnosti, a izuzetno poštujemo jedan drugog. Naš odnos više je prijateljski nego što je relacija otac–sin. Bilo mi je veoma korisno da radim s njim i donosimo zajedničke odluke, jedno zbog njegovog ogromnog iskustva, a drugo zato što on ima neku strahovitu intuiciju. Bupne nešto i oseća da bi od toga moglo da ispadne nešto dobro, a ja ga pratim, jer znam da je njegov osećaj dobar – priča Danilo i ističe da nikada nije osećao da je u očevoj senci.
- Nisam imao problem s identitetom niti s motivima ljudi koji se druže sa mnom. Imao sam neko svoje društvo koje čine baš pravi prijatelji za koje sam znao da ih je baš briga ko mi je otac. A onih koji hoće da se druže s tobom samo zbog imena uvek je bilo i biće ih, ali to se lako prepozna. Nisam imao potrebu da se dokazujem, valjda sam takav po prirodi. Ipak, priznajem, nije bilo nimalo lako odrastati kao sin Radeta Šerbedžije. U osnovnoj i srednjoj školi uvek mi je išlo na živce kad čujem ono: Znaš li ti čiji je to sin? Što se posla tiče, nema nikakve presije, nikada se nisam osećao kao da rastem u nečijoj senci.
Odrastanje pored slavnog oca ipak je uticalo i na Danila i na Luciju, naročito kada je reč o izboru profesija.
- Mislio sam da će to Luciji biti veći problem, ali pokazalo se da nije. Ja se ne bavim glumom, ali možda baš zbog Radeta. Kad smo bili mali, ja sam glumio, a Lucija nije. Za studije sam odabrao prvo Filozofski, pa posle režiju na Akademiji. Kasno sam počeo da režiram, sećam se da su posle mog prvog filma pisali da sam mladi hrvatski reditelj, a ja sam već bio četrdesetogodišnjak – kaže Danilo, a Rade zaključuje:
- Bilo je pluseva i minusa u našem odnosu, ali to na vagi nekako uvek pravi ravnotežu.
