Umetnost je sasvim izvesno u krvi porodice Šerbedžija, o čemu svedoči i njihovo novo zajedničko ostvarenje, film Oslobođenje Skoplja, koji su uradili proslavljeni glumac Rade (70) i njegova deca iz prvog braka sa koreografkinjom Ivankom Cerovac, sin Danilo (45) i ćerka Lucija (43).
Film je pretpremijerno prikazan na Sarajevo film festivalu, gde su se na crvenom tepihu pojavili otac i sin, koji zajedno potpisuju režiju. Danilo Šerbedžija s ponosom priča o tome da je uživao u radu sa ocem i kako su se lako složili oko mnogih važnih stvari iako su neke odluke donosili samostalno.
- Glavnog glumca izabrali smo na kastingu, na kome je učestvovalo mnogo dečaka. Gledali smo njihove snimke odvojeno i obojica izabrali istog, malog Davida Todosovskog – kaže Danilo, a Rade dodaje da su isti pogled imali i na glavnu žensku ulogu, koju tumači njegova ćerka.
- Dao sam ulogu mojoj Luciji, a Danilo se složio s tim da je ona baš za to. Možda sam subjektivan kao otac, a nadam se da nisam, ali mislim da je ona posebna baš za ovu rolu jer ima najsetnije oči na filmu posle Sonje Savić. A meni su trebale baš takve oči koje nose neku setu, tajnu, zbog odnosa između junaka u filmu.
Porodični odnosi ni na koji način nisu uticali na atmosferu tokom snimanja.
- Na setu je cela filmska ekipa porodica, intenzivno se dužimo mesec dana i zaista se razvije bliskost. Nije mi bilo čudno da snimam sa sestrom, isto sam se odnosio prema njoj i Silviji Stojanovskoj. Isto je i s Radetom. Tokom snimanja znaju se pravila i ona moraju da se poštuju, kao u vojsci, pa tu porodični odnosi ne menjaju ništa. Tačno se zna ko je glavni i ko je na kom stepenu zapovedanja. Ako nije tako, stvari ne funkcionišu – objašnjava Danilo, dok Rade ima samo reči hvale za svoju decu kao saradnike.
- Bilo mi je veoma lepo lepo da radim s njima – kratko ali jasno kaže stariji Šerbedžija, a njegov sin objašnjava kako je to izgledalo u praksi:
Nastavak priče i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
- Rade i ja imamo odličan odnos. Često se posvađamo, ali to se vrlo brzo reši i smiri. Divim se njegovoj beskompromisnosti, a izuzetno poštujemo jedan drugog. Naš odnos više je prijateljski nego što je relacija otac–sin. Bilo mi je veoma korisno da radim s njim i donosimo zajedničke odluke, jedno zbog njegovog ogromnog iskustva, a drugo zato što on ima neku strahovitu intuiciju. Bupne nešto i oseća da bi od toga moglo da ispadne nešto dobro, a ja ga pratim, jer znam da je njegov osećaj dobar – priča Danilo i ističe da nikada nije osećao da je u očevoj senci.
- Nisam imao problem s identitetom niti s motivima ljudi koji se druže sa mnom. Imao sam neko svoje društvo koje čine baš pravi prijatelji za koje sam znao da ih je baš briga ko mi je otac. A onih koji hoće da se druže s tobom samo zbog imena uvek je bilo i biće ih, ali to se lako prepozna. Nisam imao potrebu da se dokazujem, valjda sam takav po prirodi. Ipak, priznajem, nije bilo nimalo lako odrastati kao sin Radeta Šerbedžije. U osnovnoj i srednjoj školi uvek mi je išlo na živce kad čujem ono: Znaš li ti čiji je to sin? Što se posla tiče, nema nikakve presije, nikada se nisam osećao kao da rastem u nečijoj senci.
Odrastanje pored slavnog oca ipak je uticalo i na Danila i na Luciju, naročito kada je reč o izboru profesija.
- Mislio sam da će to Luciji biti veći problem, ali pokazalo se da nije. Ja se ne bavim glumom, ali možda baš zbog Radeta. Kad smo bili mali, ja sam glumio, a Lucija nije. Za studije sam odabrao prvo Filozofski, pa posle režiju na Akademiji. Kasno sam počeo da režiram, sećam se da su posle mog prvog filma pisali da sam mladi hrvatski reditelj, a ja sam već bio četrdesetogodišnjak – kaže Danilo, a Rade zaključuje:
- Bilo je pluseva i minusa u našem odnosu, ali to na vagi nekako uvek pravi ravnotežu.
