Nisam od onih žena koje se ne viđaju sa ljudima ako imaju grip. Imam veoma dobar imunitet. Uvek pomažem bliskim osobama koji se zaraze virusom. Moje telo je pretrpelo mnogo toga, posebno zbog televizijskog posla, ali nikada nisam ni pomišljala na mogućnost da imam rak
Nisam osećala nikakve tegobe. Problem sam otkrila slučajnom kontrolom, budući da imam visok prag tolerancije na bol. Međutim, kada sam napipala promenu morala sam da odem na kontrolu. Više je posredi neznanje i nepažnja, jer nisam razmišljala o tome da žena preko četrdeset godina treba da ide na preglede. Nisam imala strah od mamografije, sve je trajalo desetak minuta. Nakon pregleda mi ništa nisu saopštili, samo su me smestili u bolničku sobu. Tek sledećeg dana moj suprug Altan mi je rekao kako stoje stvari
On je teško primio vesti. Sledećeg dana imali smo zakazan sastanak kod lekara koji je trebao da nam predoči rezultate. Našao je nekoliko stvari, rekao je da se opreacija mora obaviti, da će izvaditi tumor, ali da dojku neće dirati. Objasnio je da ću najverovatnije primati hemioterapiju. Altan je pretpostavljam očekivao neku snažnu reakciju od mene, ali je nije bilo. S druge strane, on se plašio samo za moju kosu i trepavice – ispričala je glumica i dodala – Bila sam povređena kada sam posle 20 godina braka shvatila da je mom partneru svejedno, hoću li živeti ili umreti i da mu je bitno samo kako ću izgledati. Ne znam koja me je od ove dve bolesti više uništila, rak ili razočarenje. Zapala sam u tešku depresiju, a moja ćerka Alize mi je bila jedino utočište u kom sam našla snagu da se borim i preživim
Altan i ja smo se obavezali jedno drugom na dobro i zlo. Dok nas smrt ne rastavi. Kako nam je ona poslednjih godina bliža nego ikad taj zavet ću ispoštovati.
Moja ćerka je veoma hrabra. Bolesti donose zrelost uprkost njenim godinama, tada je imala svega sedamnaest. Naravno, bila je uplašena, što mi je i pokazala. U školi se u tom periodu nije slagala sa prijateljima, ali i ta faza je prošla. Sve vreme je bila uz mene. Sedela je uz mene i govorila da se borim, da se ne predajem. Ipak, nije samo ona brinula o meni i pružala mi podršku, već cela moja porodica, sestra... Od mene se očekivalo da sve to stojički podnesem, nisam toj situaciji doprinosila dramatičnim ispadima. Samo sam sredila svoje misli i gledala kako da se živa izvučem iz svega toga
Odrasla sam u brinim vremenima sa bakom i majkom. One mi nisu dale da potonem već su govorile da budem jaka. Suočila sam se sa životom na pravi način. Primala sam veoma jaku hemioterapiju. Skoro dva meseca nisam mogla da ustanem iz kreveta, čak ni da odem do kupatila, nisam mogla ni da jedem. Oslabila sam tokom procesa, ruke, noge i lice bili su mi natečeni. Hemioterapija je uništila moje telo
Nakon operacije, hirurg je došao, seo na krevet i uhvatio me za ruku. Rekao je da ću izgubiti kosu i pitao me da li sam spremna za takav proces. Odgovorila sam da jesam. Nisam plakala, ali sam mnogo psovala. Nisam na to ponosna, moj cilj je bio da se branim od bolesti koliko god mogu. Pomoglo mi je mnogo ljubavi ljudi koju su mi je davali Devojka po imenu Feriha
