Meksička umetnica rođena je 6. jula 1907. pod imenom Magdalena Carmen Frida Kahlo Y Calderón u mestu Kojoakan kao ćerka nemačkog slikara i fotografa jevrejskog porekla Wilhelma Kahloa i Katolkinje Mathilde. Njen otac je bio blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. S druge strane, majka joj je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i uglavnom, neraspoložena žena. Na svet je došla neposredno nakon smrti Wilhelmove prve žene, tako da ima dve starije i tri mlađe polusestre.Dom u kome je rođena pretvoren je u muzej posvećen njenom životu, a poznat je pod nazivom Plava Kuća.
Mnogo godina kasnije promenila je svoja dva ključna biografska podatka: predstavljala se kao Frida Kahlo i tvrdila je da je rođena 7. jula 1910. kako bi se taj datum poklapao sa početkom Meksičke revolucije. Sа šest godinа rаzbolelа se od dečje pаrаlize, zbog čega je devet meseci ležаlа u krevetu i trpela nesnosne bolove. Da bi ih izdržala, često je maštala o boljem i lepšem životu. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jednа nogа ostala joj je tаnjа i kraća od druge, zbog čega je neretko bila predmet podsmeha svojih vršnjaka. Međutim, to je nije obeshrabrivalo. Jednostavno, nije se toga stidela, bila je ponosna, prkosna i sopstveni nedostatak pretvorila je u prednost. Prezirаlа je pokаzivаnje bilo kаkve slаbosti i nikаd nije plаkаlа.
Majka ju je potajno sažaljevala, ali od oca je dobijala podršku i divljenje. Govorio joj je kako je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala. Izrasla je u energičnu i nemirnu devojku koja se šišala nakratko, nosila je pantalone i družila se samo sa muškarcima. U srednju školi upisala se tako što je falsifikovala godine svog rođenja, ali je ostala upamćena kao devojka koja je dosta čitala i bila veoma rečita. Zbog toga je i bila primljena u Savez mladih komunista kao jedini njen ženski član. Vođa grupe, Alejandro Gomez Arias, bio je Fridin prvi momak s kojim je provela tri godine.Ona je osim političkih razvijala i druge oblasti svog interesovanja, želela je da završi studije i postane lekarka kako bi, zbog osetljivog zdravlja u detinjstvu, bila u prilici da pomaže drugima da izbegnu njenu sudbinu.
Svi snovi pretvorili su joj se u pepeo kada je 17. septembra 1925. u sudaru između autobusa u kojem se vozila sa dečkom Alejandrom i tramvaja, zadobila teške povrede. Dugačka metalna šipka iz autobusa probušila joj je stomak i izašla na drugu stranu, desna kraća noga bila joj je prelomljena na jedanaest mesta, a stopalo potpuno smrvljeno. Kičma joj je bila presečena na tri dela, a karlica takođe zdrobljena, kao i rebra i ključna kost. Lekari su sumnjali da će preživeti i tvrdili su da nikada više neće prohodati. Nakon mesec dana provedenih u bolnici, puštena je na kućno lečenje gde je mesecima od glave do pete bila zarobljena u gipsu. Kad su bolovi koliko-toliko uminuli, majka joj je dala boje i platna da slika, a otac joj je namestio ogledalo na plafonu kako bi mogla da vidi svoje lice. Kist ju je opuštao, a inspiraciju je pronalazila u jedinoj stvari koju je mogla da vidi - sopstvenom liku.
Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Zahvaljujući nadljudskoj snazi, prkosu i inatu koji su je održali, ponovo je prohodala kada je imala devetnaest godina, ali je za života patila od teških bolova i duže vremenske periode provodila je po bolnicama. Operisana je više od trideset puta, a da bi olakšala patnju, odavala se alkoholu i drogama. Nakon oporavka, kućne finansije su presušile, zbog čega je Frida morala da napusti školu i pronađe posao. Iako samouka, od svih poslova jedino je umela da slika. Na jednoj zabavi upoznala je Diega Riveru, najvećeg meksičkog slikara, kome je objasnila čime se bavi i pokazala mu svoje slike.
- Tvoje su slike posebne, tako meksičke. Darovita si i imaš stila. Moraš da nastaviš sa radom, ali nemoj nikog da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija – rekao joj je Diego, a njoj je to bio dovoljno veliki motiv za rad. Bila je oduševljena i zaljubljena u njega do ušiju. Ubrzo su počeli burnu ljubavnu vezu koja je trajala do kraja njenog života.
U tom periodu Diegu je prioritet bilo slikarstvo i politika, a Fridi samo on. Ubrzo nakon venčanja koje je održano 21. avgusta 1929, Frida je shvatila da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze sa drugim ženama, među kojima je bila i njena sestra. Čeznuo je za slobodom i želeo da poseduje svaku ženu, a to mu je obezbeđivao neprikosnoveni ugled. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale u njegovo naručje. U Meksiku je bio Bog: kao slikar, predstavnik meksičke renesanse i ideolog radničke klase. Mnoge dame želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Gledale su na romansu s njim kao na put do večnosti. I njegovo političko uverenje nije bilo isključivo prema neistomišljenicima - bio je vatreni komunista, ali je flertovao sa kapitalizmom i uzimao njihov novac.
- Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce – često ga je opisivala njegova supruga.
Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode jer na taj način pronalazi neophodnu inspiraciju za svoju umetnost. Bez obzira na sva objašnjenja, ona je patila, kako to samo čini prevarena žena. Uz sve nevolje u kući i problemima sa nevernim suprugom i zdravlje joj je bivalo sve lošije. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti. Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi. U bolnici je provela devet meseci i smatrala je da joj život, što je u njenom slučaju bio Diego, duguje bar vernost. Međutim, on je uživao u ženama i menjao ih je poput deteta koje odbacuje svoje voljene igračke kada se polome. Njegov ego i poslovni boljitak bio je proporcionalan broju ženskih postelja u koje je ulazio. A Frida je bila polomljena, njeno telo je stajalo uspravno zahvaljujući čeličnom oklopu koje ga je držalo i bez koga bi se raspalo na sitne delove. Usled duševne boli, svojevremeno je od besa otvorila žive rane od operacija na koži kako bi patnju premostila na fizičku bol.
- Tako veliki i značajan čovek pripada svima i shodno tome ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Možda osobama koje osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude – opisivala je Frida ne prihvatajući činjenicu kako on može da voli isključivo samo sebe.
Za njihov brak može se reći da je bio sve samo ne skladan, iako se sastojao od ljubavi, ali i veza sa drugim ljudima, kreativnosti koja ih je spajala i mržnje koja je kulminirala razvodom 1940. godine i on je trajao samo godinu dana. Frida je odlučila da bude drugačija, nemilosrdno iskrena i ogoljena. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse – pošto zbog nesreće koju je doživela u mladosti nikada nije mogla da se ostvari kao majka, što je silno želela. Slike je posvećivala i komunističkim liderima, često je slikala Josepha Stalina koji je bio njen idol, ali i osnivača Crvene armije Leva Trockog, Stalinovog smrtnog neprijatelja koji joj je bio i ljubavnik. Nakon njegovog ubistva, za koje je bila i sama optužena, Frida je govorila kako nikada nisu bili u romansi. Međutim, posvetila mu je autoportret koji se danas nalazi u Vašingtonu.
U tom periodu počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, ukrašavala je kosu cvećem i trakama, stavljala je drečav nakit, nanosila jarkocrveni ruž... Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Među njenim ljubavnicama bila je i supruga nadrealističkog pesnika Andrea Bretona. Sklapala je prijateljstva sa Diegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Bila je društvena osoba i često je priređivala lude zabave na kojima je pevala svojim gostima i pričala viceve. Imala je mnogo obožavalaca, a među njima bio je i Pikaso s kojim se družila u Parizu. On joj je kao znak poštovanja poklonio minđuše koje je stalno nosila. Površinski je bila vesela, zavodljiva i zabavna osoba neponovljivog izgleda. Posedovala je smisao za humor i svi su je obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: Šta će mi noge, ja imam krila.
Na otvaranje svoje jedine izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima i u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Nije verovala da je slavna ni kad je Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara zbog upale pluća, zajedno sa Riverom učestvovala u uličnom protestu. Posle toga je pala u krevet i otišla s ovog sveta. Neki čak misle da jednostavno više nije želela da živi. Ipak, ne možemo sa sigurnošću reći da se ubila jer zvanična autopsija nikad nije urađena, ali poslednja rečenica koju je u svoj dnevnik zapisala glasi: Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikad neću vratiti – ili je to predosetila ili je smrt bila poslednja odluka nežne ratnice iz zemlje kaktusa.
Priredila: Moni Marković
