Kao klinac igrao sam u Kruševačkom pozorištu koje je osnovano 1. maja 1946. godine. Čak sam i kao gimnazijalac pomagao u izgradnji zgrade i tada sam se zarazio teatrom. Ipak, u to vreme nisam imao nameru da budem glumac, voleo sam književnost, jezike i to sam želeo da studiram.
Jednog dana došao je tip u kožnom kaputu, a to su nosili samo visoki funkcioneri, i rekao: Iz ove generacije potrebno nam je 20 inženjera. Morao sam to da upišem. Tog leta vratili smo se sa pruge Šamac – Sarajevo i za tih osamnaest meseci urađeno je 240 kilometara, a sada puteve rade godinama. Princip da zaposli omladinu prilikom gradnje puteva izmislio je Hitler. Tako sam zaglavio na Tehničkom fakultetu, ali ubrzo sam shvatio da mi to ne ide. Mada, prvu godinu dao sam veoma uspešno, ali ipak sam pao iz Statike koju sam jedino znao i voleo. Tada je važilo pravilo da studenti, pored svog fakulteta, učestvuju u akademskom životu, pa sam otišao u pozorište. Upoznao sam Radeta Markovića, Soju Jovanović, Oliveru Marković i Miću Tomića. Soja me je spremila za upis na Akademiji koja se tada otvarala. Iako je pri Narodnom pozorištu pre toga postojao dramski studio koji je bio mala glumačka škola, te 1949. godine počela je sa radom Akademija Story
Mnogo se bolje osećam kada sam glumački aktivan. Koncentrisan sam na to pa zaboravim na druge stvari. Zato treba imati posao kojim se mi glumci bavimo. Ipak, moraš da imaš obzira prema svima i ne smeš da praviš komplikacije svojim kolegama. Ljudi se nenormalno ponašaju zbog svojih prohteva, pa čovek mora da bude manji od makovog zrna i daleko skromniji nego što bi inače bio. Nikada u životu nisam imao problema i svađao se s nekim, a u mojoj branši postoje oni koje ne mogu da žive dok ne naprave neki skandal.
Jedna je stvar pevati u pozorištu za potrebe predstave, a sasvim druga kada se takmičite na sceni nekog festivala. Darko Kraljić ponudio mi je da na radiju snimim nekoliko pesama. Na koncertima pred publikom imao sam užasnu tremu koju, inače, nemam u teatru. Pevanje jednostavno nije moj fah. Dešavalo mi se da zaboravim tekst neke pesme i onda počnem da lupam. To je gladijatorski posao zato što ste sami na sceni. Pozorište je druga stvar jer ste u sklopu cele drame. Interesantno je da sam godinu dana pre Đorđa Marjanovića ostavljao mikrofon i igrao dok je trajao srednji deo pesme, i to u vreme kada je vladalo pravilo da pevač ispred mikrofona mora da bude statičan. Naša publika veoma je duhovita pa mi se, dok sam pevao na stadionu Radničkog, dogodilo da su mi klinci iz prvog reda dobacivali: Lafe, Cune mnogo bolje peva od tebe. Sve mi je to bilo zabavno, ali digao sam ruke od muzike. Snimio sam nekoliko ploča, jedno petnaestak pesama, mada me sve to nije zanimalo.
Olgice Stanisavljević Dušanke
Od kada mi je prva žena umrla, nemam više kuću na Rudniku Vlastimir Olgici
To je bila njena želja i ona je bila tvorac te kuće. Nakon njene smrti, tokom deobe dao sam Olgičinim roditeljima kuću i oni su je prodali. Bilo je lepo na Rudniku tokom tih dvadeset godina. Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor – ništa. Ako ne radim, prošetam malo, popijem kafu... Nemam dece. Ona mogu da vam naprave velike probleme, ali ipak ti daju nešto o čemu možeš da brineš i da to održavaš. Produžetak vrste, šta ja znam... Mislim da je najteže, bar meni, biti sam, to je jedan užas. Stanovao sam u jednoj zgradi, a kada je moja žena umrla, preselio sam se u stan preko puta. Nisam mogao više da uđem u naš zajednički dom. Kada se to dogodilo, otišao sam kod oca i majke u Kruševac na tri meseca. Moja pokojna žena i ja bili smo zajedno još od gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to nije ljubav, možda neki račun.
Gledam stare serije, kako da ne, ali izbegavam scene sa ljudima koji su pomrli, neprijatno mi je. Dok sam se jutros brijao, čujem na televiziji Paju i Čkalju iz Kamiondžija i pomislim kako se čovek trudi, napravi nešto, a onda ga samo nema. Reprizirali su Pozorište u kući dvadeset puta i ja to ne mogu da gledam jer smo samo Lašićeva i ja živi, sve ostalo je pomrlo Đuza
Dobro sam. Ipak, osećao sam se mnogo bolje dok sam radio. Film smo počeli da snimamo 19. jula, a završili smo ga 10. avgusta i tokom tih dvadeset dana sve je bilo perfektno. Ceo život proveo sam u pešačenju, a sada sve teže hodam i to me nervira. Kolena su popustila i ne znam kako ću izdržati Bez stepenika
Tumačim lik pacijenta koji je oboleo od Alchajmerove bolesti. Čovek je fizički potpuno zdrav, ali nešto mu se otkačilo u glavi. To se meni dogodilo sa mojim ocem koji u 95. godini nije znao da se vrati kući iz grada. On, koji je večito pešačio i lovio zečeve, u tim godinama tokom šetnje po Kruševcu odjednom ne zna gde je. Ne može da se vrati kući. Pitaju ga: Kako si, Mladene? Odgovara normalno, ali ne zna gde se nalazi. I zbog toga nije izlazio iz kuće. Scenario mi se dopao, a napisao ga je čovek koji je advokat po struci i na konkursu je dobio drugu nagradu za taj tekst. U porodici je imao sličnu situaciju i nije uzimao podatke iz knjiga. U tekstu nema ničega preteranog. Po scenariju, njegova žena Sara umire, a on još ima ćerku i zeta. Ona ga obožava, zet nema ništa protiv njega, ali već počinje da im smeta. Na kraju ipak zaglavljuje u staračkom domu Đuza
Znate šta, ja sam detinjstvo proveo u Ribarskoj banji koja ima divno groblje, tu su mi deda i baba pokopani, pa sam se nosio mišlju da tu budem sahranjen. Ali, najbolje je da me ne pamte uopšte: šta ste uradili, kako su vas ispratili na večni počinak, sve je to lažno
Nisam težak čovek. Dušanka voli mnogo da priča, a ja nisam takav i to su dve krajnosti. Stalno mi govori: Ti si ljut, a ja odgovaram da nisam nego samo volim da ćutim.
Nisam vukao neke velike poteze zbog kojih bih se kasnije kajao. Čovek uvek misli da je napravio grešku, a da li sam pogrešio, nemam pojma
( Piše: Ksenija Konić )
